Svako ima ličnu asocijaciju na svaki praznik. Ima nas džangrizavih koji ne slave baš ništa i preziru ove što slave. Ima nas urednih koji vrednuju svaki i svačiji datum, ni ne postavljajući pitanje o svrsi ili ideji. Praznici s religioznom konotacijom su uvek malo više okrenuti deci i novom životu, praznici s političkom konotacijom služe da se ne ide u školu i ne radi, rođendanski i porodični jubileji od nekih običnih dana prave spektakl i tako, odmotava se klupko života i posle nekog vremena u prazničnim danima skoro ritualno, virkamo u prašnjave kofere uspomena i sećamo se kakvi smo bili, upoređujemo s onim kakvi smo sad…To valjda znači da smo i malo omatorili.

Kako sam rasla u restriktivno doba kolektivnog identiteta, kada se znalo „ko slavi, šta i zašto“,  a „ko, falabogu, ne slavi“ – meni su danas i Božić i Uskrs natopljeni izraženim ukusom nostalgije i uspomena na minule dane i ljude kojih odavno više nema. Gledajući svoju decu, ne mogu da se ne zapitam kako će njima to izgledati kada oni budu odrasli ljudi. Jesam li uspela da im donesem sigurnost i izvesnost da se određeni dani u godini ponavljaju uvek, bez obzira na sve, bez obzira na promene, na ljutnje, na nemilosrdan tok. Danas smo slobodni da slavimo sve po svom ukusu i da to činimo na tradicionalan, klasičan ili alternativan način. I pitam se da li nas ta beskrajna sloboda u moru izbora čini manje adekvatnim za uspomene. Bilo je neke posebne čari u tim tihim, nedozvoljenim slavljima onih godina i svašta mogu danas da izmislim svojoj deci, ali taj divan osećaj porodične neposlušnosti, nemoguće je organizovati.

Prošle su godine i godine kada sam shvatila simboliku Uskrsa. U moje doba, jaja su se farbala u lukovini, zavijena u iseckane najlon čarape i s travkama i biljčicama iz našeg dvorišta. I farbala ih je baka, a ne ja ili bilo ko od dece. Naša kreativnost bila je usmerena eventualno na bojice i papir. Niko nije smeo jaje ni da pipne, ni pre, ni posle Velikog petka, a zamislite, to nam niko nikada nije ni rekao.

O pojavljivanju malih slatkih zečeva na uskršnje praznike da ni ne govorim. Kod nas u kući nije bilo priče o zecu i tek jedan kasni odlazak u inostranstvo, kada više i nisam bila dete, doneo je zeca i njegova šarena jaja u moju tihu, nedozovoljenu bajku i prilično me zbunjivao svojom pojavom. Otkud baš zec sad tu…

Danas svako dete zna da čestita Uskrs i da učestvuje u kratkom, ritualnom dijalogu kojim svaki razgovor na dan Uskrsa započinje. Kada sam ja bila mala, tako nešto „se nije smelo“ i mi smo u kući, među sigurnim zidinama, pominjali Hristov vaskrs. Ali čim bi rodbina počela da se okuplja za ručak, bilo je naznačeno dovoljno jasno da niko od dece nikada nije postavio pitanje „a zašto“, da se u društvu ne govori „Hristos Vaskrs“ jer je to aposlutno neprikladno. Nikada i ni pod kojim uslovima. Nego se lepo kaže „Uskrs Jupi“. A onaj drugi brat ili stric uredno će ti odgovoriti „Jupi Uskrs“ i to je to.

Kao i sve stvari u detinjstvu, to je za mene bila neprikosnovena istina koja je, verovala sam i bila sam u to ubeđena, bila i deo istine svih drugih porodica. Pa, svi govore „Jupi“ za Uskrs. Mislim, zar ne?
Kada su društvene stege popustile i kada su ljudi počeli da se vraćaju tradicionalnim praznicima i običajima, ja sam doživela kulturološki šok. Pa niko i baš nigde ne govori „Jupi Uskrs“!

A moj Uskrs će uvek, zbog te dosledne, porodične neposlušnosti biti pomalo i smešan i neobičan. A, zbog toga, u moje uši se nikada nisu prirodno smestile rečenice „Hristos Vaskrs – Vaistinu Vaskrs“ i verovatno ću se na njih navikavati dok postojim.
Uživajte na današnji dan! Jupi Uskrs!