Porodica – Like Pilates

Porodica June 10, 2016

Samo da joj kažem

Znate da je uvek tu.
Upravo juče, ušla sam u stan, i kroz glavu mi je prošlo ”Sad ću da pozovem mamu, samo da joj kažem” ( jer to baš sa njom moram da podelim).

Samo sam se nasmešila, i bi mi toplo oko srca. Znala sam da je tu. Da je već znala šta sam htela da joj ispričam.
Ja sam sada majka i samo me ona može razumeti i posavetovati baš u ovom trenutku. I jeste.

Bila sam srećna jer ti trenutci da se zaboravim su retki i kada se dese, ona je i fizički tu, pored mene.

Nije mi namera da patetišem.
Ne bih ovo ni pisala, da nisam na fb videla da je dan borbe protiv kancera, ili dan oni koji su ga imali borili se i izgubili….Možda mi se baš zato i javila, na taj dan.

Mama i nas četiri.

Porodica June 6, 2016

Učiteljica

Naša učiteljica. Kažem naša jer je i naše roditelje osvojila svojom toplinom. Od nje smo videli da ona narodna, “Lepa reč i gvozdena vrata otvara”, zaista vredi.
Posebna u svemu, a iznad svega po blagosti kojom je decu naučila poslušnosti, odgovornosti, marljivošću, razgovoru, drugarstvu, negujući njihovu jedinstvenost i gradeći duh razreda.

To je ućiteljica Mira.
Kako joj to sve polazi za rukom ne znam.

Deca su je zavolela, i htela su da joj u znak zahvalnosti poklone nešto trajno.
Ideja je bila da joj poklone šumu, tj. da koliko đaka toliko i sadnica bude. Kako sada nije vreme za sađenje, ućiteljica je dobila jedan prelepi crvenoliki jasen posvećeno njoj da je svaka grana i list na njoj seća na Janu, Anu, Miu, Jelenu, Mihajla, Iliju,….

Blog January 31, 2015

Porodično jezgro

Odavno nisam bila srećna kao poslednjih dana ovog januara. Budeći se ujutru, pogled mi je leteo ka plavičastom nebu. Isčekivala sam sletanje dva aviona sa kojima će stići moje mlađe sestre. Prva misao mi je bila na njih dve i da ćemo se okupiti. Budilo mi je osećanje sreće i ljubavi.

Nije da ja nemam razloga za sreću. Radujem se svakom novom danu, i onom sunčanom, a i onom tmurnom i kišovitom. Tananom dečijem glasu, čak i kad me stotinu puta za jednu te istu stvar pita. Najradije bih rekla: dosta, imaš tatu, imaš dedu, pusti mene na miru da i ja imam svoga hira… I još mnogo toga ima što mi u toku dana kaže da je život lep, ako ga gledaš pravim očima.

Ipak, kada su moje sestre odlučile da dođu i da posle četri godine budemo svi zajedno na porodičnoj, roditaljskoj krsnoj slavi Sveti Sava, srce mi je bilo puno. Okruglo, treperavo, isijavalo je.

Ta ljubav ka sestrama i roditeljima, koju ponesemo iz roditeljskog doma, nas prati i odredi za ceo život. Daje nam boje kojima mi vidimo i bojimo svet. To naše porodično gnezdo i njegove tople ili hladne boje crtaju oblike i senke naših novih porodičnih gnezda. Kao tanka, kosa, prava linija kojima počinjemo da učimo da pišemo, a potom čitamo. Prenosimo te veze i niti na svoju decu.

Zamislila sam orah, i njegovo jezgro unutra i čvrstu koru koja ga čuva.To je porodično jezgro.

Četvrta godina otkucava kako je mama otišla, ali ipak, mislim da je sinoć bila srećna i spokojna kada nas je posmatrala, kao i tata koji se zajedno sa nama veselio. Okupile smo se nas četri i tata. Muzika i tamburica…

Došao je 27. januar, Sveti Sava, pristizali su rođaci i prijatelji. Posmatrala sam ih – osećaj zadovoljstva me preplavio, ne vidim se, ali znam, oči su mi sijale. Reči su bile suvišne.

Jedna od sestara mi reče: “Danas si posebno lepa”. Znam šta je razlog toga, pomislih u sebi.

Porodično jezgro jeste srž svega.

Porodica April 19, 2014

Srećan Uskrs

Svako ima ličnu asocijaciju na svaki praznik. Ima nas džangrizavih koji ne slave baš ništa i preziru ove što slave. Ima nas urednih koji vrednuju svaki i svačiji datum, ni ne postavljajući pitanje o svrsi ili ideji. Praznici s religioznom konotacijom su uvek malo više okrenuti deci i novom životu, praznici s političkom konotacijom služe da se ne ide u školu i ne radi, rođendanski i porodični jubileji od nekih običnih dana prave spektakl i tako, odmotava se klupko života i posle nekog vremena u prazničnim danima skoro ritualno, virkamo u prašnjave kofere uspomena i sećamo se kakvi smo bili, upoređujemo s onim kakvi smo sad…To valjda znači da smo i malo omatorili.

Kako sam rasla u restriktivno doba kolektivnog identiteta, kada se znalo „ko slavi, šta i zašto“, a „ko, falabogu, ne slavi“ – meni su danas i Božić i Uskrs natopljeni izraženim ukusom nostalgije i uspomena na minule dane i ljude kojih odavno više nema. Gledajući svoju decu, ne mogu da se ne zapitam kako će njima to izgledati kada oni budu odrasli ljudi. Jesam li uspela da im donesem sigurnost i izvesnost da se određeni dani u godini ponavljaju uvek, bez obzira na sve, bez obzira na promene, na ljutnje, na nemilosrdan tok. Danas smo slobodni da slavimo sve po svom ukusu i da to činimo na tradicionalan, klasičan ili alternativan način. I pitam se da li nas ta beskrajna sloboda u moru izbora čini manje adekvatnim za uspomene. Bilo je neke posebne čari u tim tihim, nedozvoljenim slavljima onih godina i svašta mogu danas da izmislim svojoj deci, ali taj divan osećaj porodične neposlušnosti, nemoguće je organizovati.

Prošle su godine i godine kada sam shvatila simboliku Uskrsa. U moje doba, jaja su se farbala u lukovini, zavijena u iseckane najlon čarape i s travkama i biljčicama iz našeg dvorišta. I farbala ih je baka, a ne ja ili bilo ko od dece. Naša kreativnost bila je usmerena eventualno na bojice i papir. Niko nije smeo jaje ni da pipne, ni pre, ni posle Velikog petka, a zamislite, to nam niko nikada nije ni rekao.

O pojavljivanju malih slatkih zečeva na uskršnje praznike da ni ne govorim. Kod nas u kući nije bilo priče o zecu i tek jedan kasni odlazak u inostranstvo, kada više i nisam bila dete, doneo je zeca i njegova šarena jaja u moju tihu, nedozovoljenu bajku i prilično me zbunjivao svojom pojavom. Otkud baš zec sad tu…

Danas svako dete zna da čestita Uskrs i da učestvuje u kratkom, ritualnom dijalogu kojim svaki razgovor na dan Uskrsa započinje. Kada sam ja bila mala, tako nešto „se nije smelo“ i mi smo u kući, među sigurnim zidinama, pominjali Hristov vaskrs. Ali čim bi rodbina počela da se okuplja za ručak, bilo je naznačeno dovoljno jasno da niko od dece nikada nije postavio pitanje „a zašto“, da se u društvu ne govori „Hristos Vaskrs“ jer je to aposlutno neprikladno. Nikada i ni pod kojim uslovima. Nego se lepo kaže „Uskrs Jupi“. A onaj drugi brat ili stric uredno će ti odgovoriti „Jupi Uskrs“ i to je to.

Kao i sve stvari u detinjstvu, to je za mene bila neprikosnovena istina koja je, verovala sam i bila sam u to ubeđena, bila i deo istine svih drugih porodica. Pa, svi govore „Jupi“ za Uskrs. Mislim, zar ne?
Kada su društvene stege popustile i kada su ljudi počeli da se vraćaju tradicionalnim praznicima i običajima, ja sam doživela kulturološki šok. Pa niko i baš nigde ne govori „Jupi Uskrs“!

A moj Uskrs će uvek, zbog te dosledne, porodične neposlušnosti biti pomalo i smešan i neobičan. A, zbog toga, u moje uši se nikada nisu prirodno smestile rečenice „Hristos Vaskrs – Vaistinu Vaskrs“ i verovatno ću se na njih navikavati dok postojim.
Uživajte na današnji dan! Jupi Uskrs!

Porodica March 8, 2014

O Osmom martu

Mi patuljci na ovom delu planete prilično smo sentimentalni prema događajima, prizorima i situacijama koje nas vraćaju u bezbrižne dane našeg detinjstva. A čuveni “OsmiMart” svakako je pripadao pazlu “moja srećna porodica” – na čijem se jednom tasu nalazio autoritativni otac koji je vozio keca, a na drugom bolećiva i nežna majka, večito romantična i večito uredna u beloj košuljici i tamnom puloveru. Izvolite u povorku, vi pomenuti, ovog tmurnog dana, da prošetamo po sećanju…
Neka izvole da se pridruže i sve one punoletne žene koje su tih dana bile na vetrometini ničim zaslužene pažnje. Nesigurno zahvaljivanje, skretanje pogleda pod presom nezgrapnog komplimenta, sklanjanje kose iza uha u nedostatku jačeg odbrambenog sistema, obavezni ručak u kolektivu s nadređenima (pomalo neprimerene šale, ali nema veze), rumeni obrazi i “ipak bih morala da krenem kući”, parada muško-ženske predstave pred decom kada smetena majka prima u ruke od muža šaljivdžije polu – uvele karanfile i baš divno zapakovanu – peglu, recimo… Izvolite, izvolite…

U ovoj sentimentalnoj povorci ne smemo zanemariti ni naše divne učiteljice. Razumne, odgovorne žene s razumnim, odgovornim imidžom, napadnute od horde zahvalnih roditelja s isto tako zahvalnom decom. Njihove slabašne ruke bi dovukle kući neverovatan teret zavijen u svetlucave papire i mašne. I samo one znaju šta se sve krilo svih tih godina u tim poklonima koji su im pripali samo zbog toga što su pripadnice tog određenog pola. Neophodne su nam u ovoj šetnji, molim vas…

A bake? Sećate se one podrazumevajuće tišina koja ne ceni „OsmiMart“, ali vam nikada neće oprostiti ukoliko zaboravite da čestitate. Makar telefonom. Njima „OsmiMart“ nije potreban i njegova poenta nije jasna, ali se sa setom i nekim stamenim samopoštovanjem sećaju izleta u firmi koji je uvek organizovan tom prilikom kada je bilo „zaista božanstveno“, tako nešto se danas ne može više doživeti. S blagošću uzimaju u ruke nespretne čestitke koje se rasapadaju s prvim dodirom i vole ta osmomartovska umetničarenja koja potom čuvaju, na tako sigurnim mestima, da i same zaborave gde su ih stavile. Izvolite, drage bake….

Ko nam još nedostaje? Sestre s fasciklama i knjigama, neurednih frizura i u decackom fazonu, večito zaljubljene u nedostižnog i poluizmišljenog frajera (sutra će te sestre postati neudate tetke koje obožavaju svoje sestriće neprepričljivo raskošnom ljubavlju svojstvene tetkama-usedelicama).
Zatim komšinica grlenog smeha od koga zvoni čitava zgrada kada šmugne kroz ulaz. Njena lepršava suknje i zanosni dekolte. Njena dva sina, uvek čista i pristojna i svakako muž koji je vara na očigled celog kraja, a ona to nosi tako nonšarlantno, kao da je u pitanju običan nazeb od koga se tek malčice kija (a ne rastače srce). I ona nek priđe…

Kasirka, apotekarka, trafičarka – fiksna mesta naših života, žene u identitetu uniforme za koje ne možemo da verujemo da postoje i kada se presvuku i odu s dužnosti. I one neka se priključe…
Svi zajedno, sa saksijama afričke ljubičice u rukama, zarobljeni smo zanavek na fotografiji iz prošlosti koja je svedok da smo nekada živeli jedan lep i uredan život. Znalo se ko, kada i zašto praznuje. Znalo se ko je žena, a ko devojka (a ne ko danas). I kojoj ženi se sme reći „ti“, a kojoj se to nikako ne sme reći, iako nije još zavladao trend „gospođa“…

Raspakujte Osmi Mart

Uprkos tom jednom opštem redu, koga smo se setili čitajući ove redove, koji nam je takođe drag na jedan intiman način, malo je tih pomenutih žena tačno znalo u čemu je stvar sa tim „OsmimMartom“. Jeli to napadna feministička priča? Ili je to taj jedan jedini dan koji je moj, a svim ostalim danima ja rmbačim, a niko hvala da mi kaže? Ili je to opet neka prazna politička zavrzlama, neznamtačno…?

Čestitanje „OsmogMarta“ u vihoru vremena izgubilo je autentičnost i smisao zbog koga se taj datum izdvojio od svih ostalih. Nizanjem asocijacija kroz generacije, nekako se od hrabrih hordi protestantkinja koje su baš na taj datum izvojevale važne stavke koje su im olakšale život – skliznulo u karanfile, nove pegle ili kolektivni ručak. I malecki sram kada nam neko čestita taj praznik.

A zapravo reč je o jednoj dramatičnoj promeni u društvu koja se (kao i svaka druga promena) razvlačila decenijama i generacijama, sporo i veoma lenjo. U početku je delovalo apsolutno suludo uopšte ideja da se ženama za isti rad daje ista količina novca kao muškarcima. Delovalo je sumanuto da im se omogući skraćeno radno vreme kada su u drugom stanju i kada kod kuće imaju bebu. Uopšte nije prihvaćen s odobravanjem zahtev za boljim uslovima na radu za žene koje su radile industrijske poslove. Želja osoba ženskog pola da ravnopravno učestvuje u biranju vlasti glasanjem, bila je dočekana s podsmehom.

Uporno i sve snažnije, žene širom sveta su baš na taj čuveni datum ustajale i paradirale u velikim gradovima, bile su tučene, proterivane, rugale su im se čak i druge žene.
Veoma nepoetično dolazile su do neznatnih promena, kroz prljavštinu, krv i znoj.
Poenta je da smo od jednog veoma teškog civilizacijskog trenutka, sopstvenim koracima stigle do tačke kada se „OsmiMart“ ženama čestita i od njega se pravi vašar patetike.
Uživajući u sećanjima detinjstva, svako od nas doprineo je da težina i ozbiljnost autentičnog datuma polako nestaje i ispari.

Možemo reći da je pravo civilizacijsko čudo kako nam je pošlo za rukom da na mestu nečeg toliko duboko nepravednog i mučeničkog, danas mi, uz osmeh na licu, jedemo krempitu gledajući u svoju ružu u celofanu.

Piše: Slučajno domaćica