Nadja – Page 4 – Like Pilates

Teme April 17, 2014

Petljanja boga Peruna

Da li je neko znao da kiša pada samo iz oblaka debljih od 700 metara?! Kad prebaci na 701 metar, kiša počinje. A da ti oblaci imaju i svoja divovska imena koja niko normalan ne može da upamti i zovu se “nimbostratusi” i “kumulonimbusi”. Zvuči gotovo uvredljivo za naše osetljive uši. Takođe, neko veoma učen, uspeo je da izmeri da kišna kap pada kroz vazduh brzinom od čak 3 metra u sekundi. A verovatno istom prilikom, uspeo je da uporedi razne kišne kapi, pa je zaključio da najkrupnija moguća kišna kap ima prečnik od 7 milimetara, a najsitnija samo pola milimetra. Ima nečega pomalo šašavog u tom tako konkretnom bavljenju kišom. Mislim, zamislite samo te dane koje su naučnici provodili mereći prečnike kišnih kapi. ..Zvuči kao čista umetnost.

Čista romantika

A, u stvari, kiša i jeste jedna od najpopularnijih prirodnih pojava u umetničkim krugovima, za naučne nemamo toliko dokaza. Njena reputacija u filmovima, pesmama, atmosfera koja bi imala potpuno drugi ukus i boju da kiša nije rondala, pljuštala ili rominjala, fotografije pokisle dece, zaljubljenih ili nezaljubljenih parova, poljubaca, golih žena i dalekih predela… sve to, a i mnogo više od toga, uvećava važnost njene uloge u našim običnim životima.
Poklonite minut ovom spot koji se osvrće kišu u filmovima pod imenom “Tribute to Rain in Film”. O tome pričamo.

LINK DO SPOTA: Tribute to Rain in Film

Čekajući kišu

Čak i ako niste umetnička duša i nekako uspeva da vas omaši poetično-romantični uticaj kiše, onda vas možda animiraju njene mitske osobine i magijski obredi kojima je bila dozivana u minulim vekovima.
Taj ćudljivi slovenski bog gromovnik Perun koji kišu “daje” ili “uzima”, na najkonkretniji način remeteći život ljudi i osujećjući im planove vezane za hranu i tok života – nekada je imao prioritet nad svim ostalim Bogovima i svim ostalim verovanjima. Na potpuno različitim delovima planete (i Indijanci i ovi naši) ljudi su podnosili žrtve i pokušavali da se umile nekom svom Bogu moleći ga za koju kap kiše bez koje život kopni i nestaje u bukvalnom smislu.
Kada su na našim predelima ljudi primili hrišćanstvo, nisu u potpunosti odbacili kult boga Peruna, već su potom njegove moći pripisali Svetom Iliji.
Svi zamo za čuvene dodolske pesme o kojima smo nešto malo učili na časovima srpskog jezika još u osnovnoj školi. I negde kroz maglu, sećamo se dodola i obreda dozivanja kiše.
Isti takav obred postojao je i kod germanskih naroda, Slovena, Indijanaca, a postaojao je i u Africi. A temelji se na imitativnoj magiji koja se izvodi tako što se padanje kiše iz oblaka predstavlja prskanjem vode, a grmljavina udaranjem predmeta o posudu. U obredu su se koristile raznvrsne biljke i grančice određenog drveta za koje su ljudi verovali da ima magijsku moć. Naravno, koristila se i voda kako bi njenom upotrebom asocirali na kišu.

Srbijanske dodole

U našoj Srbiji, devojke koje su prizivale kišu bile su dodole. To su zapravo bile devojčice između osam i dvanaest godina, na pragu puberteta i nevine. U toku obreda bile su nage, a golo telo im se obmotavalo i prekrivalo raznim lišćem i cvećem. Na glavi dodola nosio se venac sačinjen od trava, žitarica, vinove loze i grančice hrasta koji je po indoevropskom verovanju drvo boga gromovnika. Na taj način devojčice su se potpuno preoblačile u bilje i postajale su deo prirode.
Dodola se kretala slobodno po selu zajedno sa devojkama koje je horski prate i pred svakim domaćinstvom obred se izvodio tako što ona peva stih po stih, a devojke uglas pripevavaju “oj dodo, oj dodole”. U toku pevanja, dodola igra i okreće se u krug, a nakon što otpeva pesmu, domaćica je poliva vodom.
Taj običaj prizivanja kiše napušten je polovinom XIX veka, dolaskom Turaka na Balkan. A razvijanjem društva u XX veku i masovnim migracijama ljudi iz sela u gradove, obred je gotovo išćezao.

Moderne dodole

Neki pamte da su se dodole ponovo prošetale pre dve godine centrom Niša. Taj događaj je bio ispraćen medijski iako nije bio posebno “organizovan”.
Po samom centru Niša, od Tvrđave, preko Obrenovićeve, pa do Kazanadžijskog sokačeta, prošetale su dodole, pevale su, igrale, a pratili su ih drugovi sa gitarama.
Ljudi su različito komentarisali, jedna žena je rekal da zna da su tako ranije devojke dozivale kišu, ali joj se ove savremen dodole baš sviđaju i zbog njih je ostala duže u gradu. Najinteresantnije je da su dodole uspele i da je sutradan kiša zaista i pala! O okupljanju dodola organizatorka Milica Vučković, učesnica, objasnila je da je putem Fejsbuka pozvala sve zainteresovane, verujući da se niko neće prijaviti. Ipak, čim je videla da se društvo okuplja, izašli su na ulicu. Drug s gitarom je dodao da su im njih dvojica s gitarama podrška, a da je puno devojaka bilo iz hora “Branko” iz muzičke škole i da su se svi vrlo brzo pronašli kao i da se dobro zabavljaju.

LINK DO SPOTA: Vrelo – Oj dodole, mili bože

A vi, kako ste?

Najpraktičnijom stranom kiše bavimo se svi, bez obzira na senzibilitet. Svima nam je potreban kišobran, adekvatna obuća i razuman plan koji će vreme koje provodimo na ulici dok kiša pada svesti na minimum.
Poznato je da u danima velikih psiholoških tenzija kiša postaje “prokleta” isto onoliko koliko je bila “sveta” u vekovima pre.
Kada se planovi lepih događaja kao što su venčanja ili rođendani na otvorenom pomeraju ili otkažu zbog Njenog Veličanstva Kiše – svi se osećaju bespomoćno iznervirani, a naročito ukoliko je to prouzrokovalo i novčani gubitak.
Kada napokon operete prozore u kući ili auto, a kiša sutradan padne – imate osećaj kao da ste predmet neke nonšarlantne sprdnje.
Kada danima nosite kišobran jer su metorolozi najavili kišu, a onda ga napokon ostavite kod kuće jer kiše nema ni od korova, budite uvereni da ćete završiti mokri kao miš, ubeđeni da se oblak s kišom fiksirao samo iznad vaše glave kao u nekom smešnom crtaću.

A kako godine odmiču, pojavljivanje kiše se odražava i na vaše zdravlje, pa znate da će se vreme menjati zbog raznih bolova koji vam svojim sevanjem najavljuju padavine. Nije naročito prijatno, ali je zgodno i na kraju je i vrlo prirodno jer smo i mi deo činjenja Majke Prirode pa je povezanost podrazumevajuća.
U toj čitavoj ekipi vremenskih nepogoda – kiša je, osim u ekstremnim slučajevima, jedan prihvatljiv element koji svojim prisustvom značajno doprinosi doživljaju naših dana ili naših događaja.
Na primer, nije naučno dokazano, ali je sasvim evidentno, tuga se podnosi lakše i prirodnije ukoliko napolju ronda dosadna kiša bez namere da stane. Na tu temu je toliko umetnika zablistalo kada je reč o kišnoj temi.
Kada ste udavljeni u neraspoloženju, a zaglavljeni u idiličnom, sunčanom danu, okruženi magnolijama i zelenilom – praktično se ne rimujete sa stvarnošću i zbog toga se osećate još lošije, ako je to u tom trenutku uopšte moguće. Tada vam može pomoći aktiviranje sajta RainyMood, probajte.
U ovim aprilskim danima kada smo svi željni sunca i lepog vremena, kiša ili bog Perun lično, komplikuju nam organizaciju i remete lepotu neradnih dana i raspusta.
Ova priča o kiši nema “bogznakakav” zaključak jer je kiša tema večnija od svih nas. Odluka da je prihvatimo i prestanemo da joj se opiremo može da nam donese olakšanje.
Promena fokusa na biranje kišobrana ili šarenih gumenih čizmi, a biranje kabanica i da ne pominjemo…inspiriše na neki novi tekst i neku novu temu…što i nije loše jer napolju kiša ne prestaje da pada već dva dana…

LINK DO SPOTA: Singing In The Rain

PS. U duhu ove teme, obavezno pročitajte sjajan tekst: KIŠOBRAN – Olje Broćić u rubrici “Vreme uživanja” časopisa VREME.

Napisala: Slučajno Domaćica

Teme April 17, 2014

Naša svest

Telo pamti. To smo svi iskusili – svakog leta ukoliko negde plivamo, ne moramo tu veštinu da učimo ponovo. Isto je i s vožnjom bicikla, automobila i s mnogim drugim stvarima.
Naše telo ima fantastičnu sposobnost prilagođavanja i omogućava nam da osetimo i „upravljamo“ prostorom koji se ne završava tamo gde i površina naše kože. Na primer, kada vozimo auto, mi imamo „osećaj“ kuda i kako možemo ili ne možemo da „prođemo“. Upravo kao da smo „obukli“ nekoliko puta veće Telo i u njemu se dobro snalazimo.
Neka indijanska plemena, takođe, žive prema učenjima koja „doživljaj Sebe“ ne ograničavaju na naše fizičko Telo, već se taj osećaj preliva i na naše okruženje. Oni u Amazoniji možda ne voze auto, ali imaju svest o činjenici da smo svi povezani, i da je sudbina jednog povezana sa sudbinom svih…
Činjenica je da se i ćelije našeg tela ponašaju kao da to „znaju“ ( programirane su da rastu i razvijaju se, ali i da „umru“ kada za to dođe vreme, kako bi organizam opstao) a duboku međupovezanost odražavaju i „socijalne epidemije“ – kao što su moda, muzika i razni društveni pokreti…
Uzimajući ovo u obzir, učesnici konferencije psihologa na Harvardu, još 1990. godine zaključili su: „Ukoliko se Sopstvo proširi tako da uključi prirodni svet, ponašanje koje prouzrokuje uništavanje tog sveta biće doživljeno kao samodestruktivno.“
Zašto? Zato što bi tada čovek znao da je deo celine i da, ukoliko poseče šumu – i sam ostaje bez hlada, da nastaje erozija i da on sam ne može izbeći sudbinu ostalih živih bića.
Ukoliko bismo imali takav pristup, ljudi bi retko bacali smeće ispred vlastitog prozora, uvereni da to više nije „njihov prostor “. I više bismo mislili o tome kako i kuda idemo s našim Telima, čime ih hranimo i kako ih održavamo. „Naš“ prostor bi bio proširen van našeg stana, na zgradu, ulicu, grad, državu, kontinent – na celu planetu.
Jer , kao što kaže Anri Bergson :

„…ako je naše telo materija na koju se primenjuje naša svest, onda ono zauzima isti raspon kao naša svest. Uključuje sve što opažamo: prostire se sve do zvezda…“

Gordana Medić – Simić
Prof. filosofije, NLP Business Practitioner, Life coach – clearing method

Putovanja April 6, 2014

Telo – Ovde i Sada

Jedini prostor koji trajno nastanjujemo, bez obzira na promene mesta boravka, jeste – naše Telo. Svuda ga sa sobom nosimo. Na njemu se vide sva naša duševna stanja; bezvoljnost, poletnost ili snaga…
Onaj koji ume da gleda – on vidi. Nailaze na to i lekari – na povređene Duše koje im dolaze žaleći se na bolove u svom Telu.
Reč je o simptomima koje medicina naziva „psihosomatskim“. Ova složenica dolazi od dve reči – „psihe“ – što označava „dušu“ i „soma“ što označava telo. Karakteristika psihosomatskih problema jeste u tome da je „duša“ ta koja uzrokuje ili održava problem.

U ovakvim stanjima Telo oseća bolove, baš kao i u organskim. Međutim, ljudi koji pate od depresije, anksioznosti ili uporne glavobolje često se suzdržavaju da potraže pomoć jer smatraju da su, na neki način, sami „krivi“ za svoje patnje. Ili, smatraju da im niko neće verovati kroz šta prolaze jer su svi medicinski nalazi uredni.
Napetost, nesanica, strahovi, osećaj krivice i griže savesti često iniciraju telesne tegobe. Neretko su pravi uzroci ovakvih simptoma veoma specifični i teško uhvatljivi, i zbog toga je potrebno kombinovati terapiju Duše i Tela.

Hipnoterapeut Brajan Roet tvrdi da „ veza između uma i tela igra ključnu ulogu u velikom broju oboljenja“. I dodaje – da, „ako smo svesni te činjenice i ne stidimo se prihvatiti je, onda se nalazimo na najboljem putu ka ozdravljenju“.

Dobar način da to ostvarimo jeste da očistimo svoj Duh od svih zaostalih, a štetnih sadržaja, i da zaista nastanimo svoje Telo – Ovde i Sada.

Gordana Medić – Simić,
Prof. filosofije, NLP Business Practitioner, Life coach – clearing method

Teme March 21, 2014

Dan po dan

Ako ovih dana osećate teskobu usled nekog neobjašnjivog pritiska, to može biti i zbog gužve na kalendaru.

Naime, ako se čak i umereno šetkate po vilajetima Interneta, sigurno je do vas dolepršala informacija da je juče bio Svetski dan sreće, kao i Nacionalni dan borbe protiv raka dojke, zatim Svetski dan bez mesa, a počelo je i Njegovo Veličanstvo Proleće. Dakle, jedan vrlo ozbiljan datum s kravatom i aktn tašnom, pomalo ošašavljen zbog oficijelnog nivoa sreće koji mu pripada sledom zvaničnih okolnosti.

Današnji dan je UNESCO proglasio Svetskim danom poezije, takođe ovo je Dan šuma i drveća, ali je i Dan kojim se obeležava Daunov Sindrom. Iako i ovaj dan nosi ponosito nekoliko titula, nije toliko uštogljen, ali je opet sasvim dovoljno važan.
Sutra je, ako niste znali – Svetski dan vode. A možda je i rođendan nekome ko vam je važan.
I svako sledeće sutra ima svoje zvanje i značenje. Kako lično, tako i opšte.

Ta kolektivna svesnost koja je nam se uselila na kalendare, prilično već krcate rođendanima, godišnjicama, ličnim jubilejima i parastosima, s jedne strane nam pomaže da pripadamo tom čuvenom „mi“ – kada svi zajedno nešto obeležavamo ili svi zajedno na nešto mislimo – a s druge strane nas napada i opterećuje dodatnim neophodnim „korektnim“ obrazcima.
U opštoj pomami da namirimo sve probleme društva pažnjom i svesnošću na elementarnom nivou, ne znamo tačno kad, ali ima tome dvadesetak i kusur godina – počelo se sa imenovanjem dana i nedelja. Pritome, ne mislimo na dane inspirisane određenim političko-istorijskim ili religijskim kontekstom.
Ovom prilikom govorimo o datumima koji nose neke titule kao što su : Dan pešačkih prelaza, Dan ptica selica, Dan pasa vodiča ili Nedelja laboratorijskih životinja. Tu je i Svetski dan borbe protiv Koka-kole, Dan ženskog razoružanja, Dan za mir i molitvu. Osim Dana šuma, imamo i Dan prašuma, a imamo i Dan slavljenja on-lline života (OneWebDay) kao i Dan šišmiša.
Ukoliko bacite pogled na internacionalne kalendare, bićete iznenađeni – svaki dan ima jedan, a poneki i nekoliko razloga zašto je važan, drukčiji i zapravo – praznik.

Neki će vam zvučati kao potpuno blesavljenje, drugi će vas istinski podsetiti na neki lični aspekt (to im je valjda i bazično funkcija). Pitaćete se da li se to čestita ili je obeležavanje samo izraz kojim se suptilno odrađuje društvena obaveza, bez posvećenosti i fokusa.
Kako se stvari na našoj planeti usložnjavaju svakoga dana još malo više, postoji stanovita opasnost da će ta neka apstraktna komisija u Ujedinjenim Nacijama ili UNESCO jednog trenutka osetiti da je kalendar jednostavno – prepunjen. Nema više mesta! Svaki dan će s ponosom biti dan nekoliko važnih pojmova ili stvari, ako tome pridodamo i ostale praznike, prostora će ponestati.
Kao što se vidi i na današnjem primeru, nije lako istovremeno obeležavati Dan šume i drveća i Dan Daunovog Sindroma. Mada se kreativno i putem asocijacija – uvek može povezati sve sa svačim.
Možda je upravo to i pedagoška ideja vodilja ljudima koji izmišljaju internacionalne i nacionalne važne datume. Pokušaj da se protrese ustaljeni misaoni tok prosečnog stanovnika koji sluša radio, gleda televiziju ili visi na Internetu.

Tako nešto (nešto baš dobro, u stvari) desilo se i sa pesmom Pharrell Williams „Happy“ – koja je ostala prava himna dobrog raspoloženja i Međunarodnog dana sreće, a zapravo je snimljena za potrebe filma „Grozan ja 2“ (“Despicable Me 2”). Williams je za ovu pesmu napravo neobičan, interaktivni spot koji traje čak 24h i u kome učestvuju prolaznici, plesači, glumci… Spot počinje sa snimkom Pharrella koji tapše i šeta parkingom i tržnim centrom, a pridružuju mu se prolaznici i posmatrači, nastavljajući pesmu i šetnju po Holivudskom bulevaru slavnih, vozeći se kolima ili džogirajući. Iako pesma traje 4 minuta, emitovana je 360 puta za redom, za vreme trajanja spota.

Inspirisani Williamsom, usledio je odgovor – ljudi širom sveta snimili su svoju verziju interaktivnog spota s njegovom pesmom slaveći ples i pesmu kao jednostavan jezik sreće koji svi govorimo. A UN su dobili savršenu himnu za svoj 20.mart, bez da su o tome i maštali. Pogledajte neke od gradova koji su dali svoj doprinos, a među njima je i Beograd.

TAHITI

BUDIMPEŠTA

AMSTERDAM

LONDON

MOSKVA

RIM

BEČ

BEOGRAD

Ako se ovako nastavi i svaki dan polako, shodno temi, dobije svoju himnu, svoju umetnost, svoju posebnu notu zbog koje će nam biti mio&drag, polako, kroz tridesetak godina, živećemo u izmišljenom oblaku ljubavi i ritma slaveći i Dan zebre i Dan hlebnih mrvica.
A sede glave iz komisije očinski će nas posmatrati, zadovoljni što su uz pomoć tako jedne jednostavne alatke, kao što je kalendar – od nas napraviti srećne ljude i zelenu planetu. E sad ako im to nije bio cilj…, šta je drugo?

Piše: Slučajno domaćica

Blog March 12, 2014

Telo i duša

Čuvenom Miltonu Eriksonu, hipnoterapeutu, jednog dana je došao vidno uznemiren klijent. Pretrpeo je veliki stres na poslu i izgledao je potpuno slomljeno, beznadežno. Ramena su mu bila spuštena, a celo telo pognuto, kao da nosi nevidljivi teret. Erikson mu je rekao da ne može odmah da ga primi na sesiju.

Predložio je ovom poslovnom čoveku, da se, dok čeka na sesiju, prošeta oko bloka gde se nalazi ordinacija i da dođe za dvadesetak minuta. Klijent je bio iznenađen neobičnim zadatkom koji je dobio od svog terapeuta: Bilo je potrebno da izbroji tačan broj antena na krovovima bloka zgrada koji je trebalo da obiđe!

Kada je prošlo dvadeset minuta, Erikson je primio klijenta na sesiju. Pred njime je sada stajao isti čovek, ali u mnogo boljem stanju. Već je razmišljao o rešenjima problema u kojima se našao…

U čemu je tajna ? U antenama, naravno. Kao što je uznemiren duh povukao telo u grč, tako je uzdignuto telo podiglo duh u zdravije stanje. Čovek koji korača uspravljene glave ne može se dugo osećati loše – pokrenuti su procesi u telu koji utiču i na stanje duha. Milton Erikson je to dobro znao. Sada znate i vi. Osvestite telo. Neka telo povede duh.

Dakle –„uspravite se, kao da želite da porastete…“

Gordana Medić – Simić, prof. filosofije
life coach

Porodica March 8, 2014

O Osmom martu

Mi patuljci na ovom delu planete prilično smo sentimentalni prema događajima, prizorima i situacijama koje nas vraćaju u bezbrižne dane našeg detinjstva. A čuveni “OsmiMart” svakako je pripadao pazlu “moja srećna porodica” – na čijem se jednom tasu nalazio autoritativni otac koji je vozio keca, a na drugom bolećiva i nežna majka, večito romantična i večito uredna u beloj košuljici i tamnom puloveru. Izvolite u povorku, vi pomenuti, ovog tmurnog dana, da prošetamo po sećanju…
Neka izvole da se pridruže i sve one punoletne žene koje su tih dana bile na vetrometini ničim zaslužene pažnje. Nesigurno zahvaljivanje, skretanje pogleda pod presom nezgrapnog komplimenta, sklanjanje kose iza uha u nedostatku jačeg odbrambenog sistema, obavezni ručak u kolektivu s nadređenima (pomalo neprimerene šale, ali nema veze), rumeni obrazi i “ipak bih morala da krenem kući”, parada muško-ženske predstave pred decom kada smetena majka prima u ruke od muža šaljivdžije polu – uvele karanfile i baš divno zapakovanu – peglu, recimo… Izvolite, izvolite…

U ovoj sentimentalnoj povorci ne smemo zanemariti ni naše divne učiteljice. Razumne, odgovorne žene s razumnim, odgovornim imidžom, napadnute od horde zahvalnih roditelja s isto tako zahvalnom decom. Njihove slabašne ruke bi dovukle kući neverovatan teret zavijen u svetlucave papire i mašne. I samo one znaju šta se sve krilo svih tih godina u tim poklonima koji su im pripali samo zbog toga što su pripadnice tog određenog pola. Neophodne su nam u ovoj šetnji, molim vas…

A bake? Sećate se one podrazumevajuće tišina koja ne ceni „OsmiMart“, ali vam nikada neće oprostiti ukoliko zaboravite da čestitate. Makar telefonom. Njima „OsmiMart“ nije potreban i njegova poenta nije jasna, ali se sa setom i nekim stamenim samopoštovanjem sećaju izleta u firmi koji je uvek organizovan tom prilikom kada je bilo „zaista božanstveno“, tako nešto se danas ne može više doživeti. S blagošću uzimaju u ruke nespretne čestitke koje se rasapadaju s prvim dodirom i vole ta osmomartovska umetničarenja koja potom čuvaju, na tako sigurnim mestima, da i same zaborave gde su ih stavile. Izvolite, drage bake….

Ko nam još nedostaje? Sestre s fasciklama i knjigama, neurednih frizura i u decackom fazonu, večito zaljubljene u nedostižnog i poluizmišljenog frajera (sutra će te sestre postati neudate tetke koje obožavaju svoje sestriće neprepričljivo raskošnom ljubavlju svojstvene tetkama-usedelicama).
Zatim komšinica grlenog smeha od koga zvoni čitava zgrada kada šmugne kroz ulaz. Njena lepršava suknje i zanosni dekolte. Njena dva sina, uvek čista i pristojna i svakako muž koji je vara na očigled celog kraja, a ona to nosi tako nonšarlantno, kao da je u pitanju običan nazeb od koga se tek malčice kija (a ne rastače srce). I ona nek priđe…

Kasirka, apotekarka, trafičarka – fiksna mesta naših života, žene u identitetu uniforme za koje ne možemo da verujemo da postoje i kada se presvuku i odu s dužnosti. I one neka se priključe…
Svi zajedno, sa saksijama afričke ljubičice u rukama, zarobljeni smo zanavek na fotografiji iz prošlosti koja je svedok da smo nekada živeli jedan lep i uredan život. Znalo se ko, kada i zašto praznuje. Znalo se ko je žena, a ko devojka (a ne ko danas). I kojoj ženi se sme reći „ti“, a kojoj se to nikako ne sme reći, iako nije još zavladao trend „gospođa“…

Raspakujte Osmi Mart

Uprkos tom jednom opštem redu, koga smo se setili čitajući ove redove, koji nam je takođe drag na jedan intiman način, malo je tih pomenutih žena tačno znalo u čemu je stvar sa tim „OsmimMartom“. Jeli to napadna feministička priča? Ili je to taj jedan jedini dan koji je moj, a svim ostalim danima ja rmbačim, a niko hvala da mi kaže? Ili je to opet neka prazna politička zavrzlama, neznamtačno…?

Čestitanje „OsmogMarta“ u vihoru vremena izgubilo je autentičnost i smisao zbog koga se taj datum izdvojio od svih ostalih. Nizanjem asocijacija kroz generacije, nekako se od hrabrih hordi protestantkinja koje su baš na taj datum izvojevale važne stavke koje su im olakšale život – skliznulo u karanfile, nove pegle ili kolektivni ručak. I malecki sram kada nam neko čestita taj praznik.

A zapravo reč je o jednoj dramatičnoj promeni u društvu koja se (kao i svaka druga promena) razvlačila decenijama i generacijama, sporo i veoma lenjo. U početku je delovalo apsolutno suludo uopšte ideja da se ženama za isti rad daje ista količina novca kao muškarcima. Delovalo je sumanuto da im se omogući skraćeno radno vreme kada su u drugom stanju i kada kod kuće imaju bebu. Uopšte nije prihvaćen s odobravanjem zahtev za boljim uslovima na radu za žene koje su radile industrijske poslove. Želja osoba ženskog pola da ravnopravno učestvuje u biranju vlasti glasanjem, bila je dočekana s podsmehom.

Uporno i sve snažnije, žene širom sveta su baš na taj čuveni datum ustajale i paradirale u velikim gradovima, bile su tučene, proterivane, rugale su im se čak i druge žene.
Veoma nepoetično dolazile su do neznatnih promena, kroz prljavštinu, krv i znoj.
Poenta je da smo od jednog veoma teškog civilizacijskog trenutka, sopstvenim koracima stigle do tačke kada se „OsmiMart“ ženama čestita i od njega se pravi vašar patetike.
Uživajući u sećanjima detinjstva, svako od nas doprineo je da težina i ozbiljnost autentičnog datuma polako nestaje i ispari.

Možemo reći da je pravo civilizacijsko čudo kako nam je pošlo za rukom da na mestu nečeg toliko duboko nepravednog i mučeničkog, danas mi, uz osmeh na licu, jedemo krempitu gledajući u svoju ružu u celofanu.

Piše: Slučajno domaćica

Varjaca February 24, 2014

Kao maslačak!

Sve češće se pominje ishrana presnom hranom kao moguć put izlečenja ili kao jedan od načina kako se može uspešno izvršiti detoksikacija organizma. Put odluke pojedinca da pokuša ili istraži ovakav način ishrane vodi preko hrpe sajtova, fejsubuk grupa, objavljenih knjiga autora koji se i sami tako hrane, zatim preko ličnih iskustava koje može da susretne po forumima ili pijačnim tezgama ako je raspoložen da pita ili da sazna.
Naposletku, ostajete sami u svojoj kuhinji sa (najčešće) gomilama voća i povrća (i gomilama pitanja i podpitanja) – upućeni na same sebe, hrabi i odvažni u svojoj odluci da probate da (valjda) učinite nešto dobro za same sebe. U početku, pokušaji da se napravi dobar smoothy budu iznenađujuće ukusni, ali često se desi da napravljeno i ne bude baš fenomenalno kako je trebalo da bude (ili kako je neko napisao u receptu). Tada stupaju na snagu dušebrižnici koji upozoravaju tog jeretika da “poznaju sestru kumine svastike koja je izgubila menstruaciju vrlo brzo pošto je počela da se hrani TOM presnom hranom”, zatim ga časte opaskama “eno ga tamo – pase”, a naravno dodaju i kap “energije” usputno dodajući kako oni nemaju baš toliko novca da bi se hranili zdravo.

Jedini način da se opstane duže od dva dana u rovu presne ishrane jeste system “u se i u svoje kljuse”, uporno i istrajno zobanje, žvakanje i gutanje svega što spretno ili nespretno napravite, dobro računanje svakako jer mahnitost u dobro opremljenoj radnji zdrave hrane – zbilja može da vam dođe, ako ne glave, ono novčanika sigurno i na kraju strpljivost kao vaša nova religija – jer dobrobiti ovakve ishrane ne dolaze baš za 72 sata.

Evo, na primer, moje veličanstvo Ja!

Mene je u sirovu ishranu uvela produženo loša životna faza u kojoj su se zdravstvene (a sve češće i mentalne) tegobe smenjivale. A kada sam uvidela da o svom (lošem) zdravlju najlepše ćaskam sa osobama koje su prebacile 60-tu (penzioneri i svi koji se tako osećaju su me najbolje razumeli), dok je meni punih 35, odlučila sam da u nizu promena, ishrana bude jedna od prvih koje ću istog trenutka da preduzmem.

Moj lični put je vodio preko knjiga Maje Volk “Sirova ishrana” i “Živa hrana”, a potom i drugih autora kao što je Ernst Ginter “Živeti bez bolesti” ili “Zdravi 100 godina” Radovan Ždrale. Ne mogu ni da nabrojim sve sajtove ili forume koji su me okupirali danima, kao ni klipove na youtube-u koji su mi na jedan praktičan način dočarali kao izgleda to pripremanje obroka i naravno podizali su mi moral onda kada mi je to bilo potrebno, mada je tih trenutaka bilo zaista malo.

U kompletnu sirovu ishranu skliznula sam lako, najjednostavnije jedne srede, prostom odlukom da to bude tako.
Odlaske na pijacu organizovala sam jednom do dva puta nedeljno i svoju dnevnu ishranu sam bazirala (a po preporukama) na kašastom soku (od oko 15 namirnica – voćki, povrćki, semenki, ulja) koji pripremam svako jutro u količini od 1,5 litar – i koji pijem čitavo jutro, a ponekad i uveče ako mi ostane, kao i na dve velike salate koje pojedem u toku dana. Kada kažem salate, mislim na miks najmanje deset vrsta povrća, sa sirovim semenkama i hladno ceđenim uljima.

Najevidentnija stvar koja se meni desila jeste nestanak tog strašnog, memljivog umora koji se razmestio po mom životu. Odjednom, ja sam se, kao posle nekog dugog puta, vratila sebi.
Naravno, ubrzano su se topile i masne naslage, što je uvek razlog za sreću!
Vratile su mi se moje želje, neki davnašnji snovi, vratio mi se polet i vera da moj jedan dan može da izgleda sunčano i nasmejano, baš kao na nekim fotografijama iz prošlosti.
Moje hipohondarske navike i misli istopile su se kao lanjski sneg i mada sam i dalje imala zdravstvene tegobe, one me nisu remetile na način kao što su to činile pre.
Problem s opstipacijom, takođe je nestao i sam taj osećaj lakoće bio je dovoljan da se ja osećam kao bolja verzija sebe.
Moja želja da promenim svoj život i sebe, započeta promenom ishrane – manifestuje se i dalje, svakim danom po malo.

Stvaran život i sirova ishrana

U mojoj kući se sirovo hranim samo i isključivo ja.
Ostatak mojih ukućana: četvoro dece, muž i pas – hrane se, da je tako nazovemo, tradicionalnom ishranom – koju pripremam – pa, ja!
Kao u nekom bizarnom filmu, dok sebi mućkam najbolje od prirode što mogu da zamislim (koprivu, spanać, zelene jabuke, limun, maline…) – mojoj obožavanoj deci spremam prženice. Ili uštipke.

I mada je osećaj griže savesti (sa varijacijama u million tema) moja omiljena disciplina, ja sam to ovako sebi rešila: možda neće da jedu (mada su uvek ponuđeni), ali barem će samim gledanjem u primer (a to ja sam ja J) koji se tako hrani i koji se zbog toga oseća bolje, zdravije i sretnije – u svojoj glavi imati opciju kojoj se mogu prikloniti kad tad.
Problem žudnje u kontektsu pripremanja “grešne” hrane, ja moram priznati, nemam.
Nemam nikakvu ni želju, ni potrebu da jedem hranu koja nije sirova. Probanje za mene obavlja moja 11-godišnja kćer i to čini naš kuvarski tandem potpuno operativnim.
Na pitanja “a kako misliš da pribaviš sebi vitamin B12” ne odgovaram jer se za sada time ne bavim. Po informacijama koje imam, rano je za deficit, a možda ga nikada neće ni biti. Ostale strahove – kao što su: strah od osteoporoze, strah od nedovoljno kalcijuma, čuveni srpski strah – živeti bez čvaraka itd. – ja u svojoj (inače bogatoj) bašti strahova – nemam!

Socijalni aspekt ovakve vrste ishrane morate da rešite sa sobom na način koji podrazumeva da vam nije neprijatno ako u kafani na Čuburi, gde ste nekoć pili dunju, sad pijete limunadu. Ili ako umesto karađorđeve sada jedete sprsku salatu i sladak kupus.

U Srbiji će uvek biti ljudi koji će vas gledati čudno. A na čudne poglede, ja odgovaram mojim super čudnim pogledom treće vrste koji deluje poput insekticida na jadni mravlji soj. Meni je prioritet da ja budem bolje i mene lično uopšte nije opteretio društveni aspekt ovdašnje mesno-masne brigade. Verovatno svako mora da nađe svoj lični put do oslobođenja, pa je u tom smislu i svako savetovanje jalovo.

Takođe, osećam ogromnu zahvalnost prema svim svojim prijateljicama i prema mojoj majci koje su, znajući koliko sam bila loše, pozdravile moj put u “neizvesno zeleno”. One me svakodnevno podražavaju ponekad kupujući retke namirnice koje tražim ili činijom salate na svom stolu kada znaju da dolazim. Neizmerno im hvala na blagonaklonom ćutanju bez pitanja i coktanja kada je u pitanju moja ishrana, na energiji koja od ove moje avanture ne pravi palanački teatar, na ljubavi i razumevanju koje mi je sada, u stvari, neophodno.

Pa, srećan put!

Ne znam da li ću ikada postati TV sirovnjak koji će svojim demostracijama pripremanja hrane pokušavati da preobrazi poštovane gledaoce. Ne znam ni da li ću ikada prirpemati tako vešto gurmanske sirove recepte koji su stasom, a i glasom veoma slični svojoj gurmanskoj nepresnoj sabraći. Iskreno, ne znam da li ću ikada sugerisati bilo kome da napravi ovakav jedan korak u svom životu. Čini mi se da je potreba za promenom zdrava jedino kada nikne u samom čoveku, slobodno i spontano (kao maslačak!).

Put sirove ishrane je meni lično doneo pregršt dobrobiti, a verujem i ljudima koji sa mnom žive.
To me, ipak, ne inspiriše da je širim kao jedinstveno religijsko ubeđenje.

Jedino verovanje koje bih volela da umem da pošaljem jeste da put promene – u kom god smeru krenuli – počinje u vama. I verujte mi, ja sam bila velemajstor očaja u teškoj kategoriji, ali izgleda da nikada ne možete biti dovoljno očajni da bi ste uništili magiju koju klice promene donose – kada je jednom posejete.

Piše: Slučajno domaćica

Blog February 21, 2014

Maaalo drukčiji hleb

Ovo je recept za vlažan hleb koji nije tako težak kao crni hleb koji je tipičan za nemačko podneblje. Veoma je ukusan, čak i deca vole da ga jedu.

Postupak je sledeći:

U posudu sipajte 3 do 4 prsta mlake vode.
Stavite 1/3 svežeg kvasca, manje od pola kašike soli i isto toliko šećera, kao i par kapi ulja.
Promešajte i kada se sve to sjedini dodajte 4 šolje heljdinog brašna, 2 šolje ječmenog brašna i 1 šolju integralnog pšeničnog brašna.
Potom pokrite i ostavite da odstoji i naraste.
Ovakav hleb se peče prvih 10 minuta na 220 stepeni, a zatim se temperatura smanjuje na 180 stepeni još nekih 30- 40 minuta.
Pečen hleb se umota u u vlažnu krpu i ostaviti narednih 10- ak minuta da se “odmori”.

Heljdin ID

Heljdu smatraju žitaricom, iako pripada kategoriji zeljastog povrća. Ukoliko se osvrnemo na njenu hranjivu vrednost, mnogo češće bi je koristili u ishrani. Bogata je ugljenim hidratima 73%, proteinima 11,7%, biljnim uljima 2,4%.
Minerali: najviše sadrži kalijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, natrijuma i gvožđa.
Vitamini: B1,B2, niacin, P ( rutin),takodje vitamina D.
Mikroelementi: jod, cink, brom.

Zdravlje i heljda

Iako spada u kisele namirnice, trebaje koristiti zbog višestrukog korisnog dejstva na naš organizam.
Heljda ima i lekovito dejstvo: smanjuje nivo šećera u krvi, smanjuje visok krvni pritisak i holesterol, smanjuje rizik od raka, utiče pozitivno na proširene vene, poboljšava memoriju, poboljšava probavu.
Za nesanicu i smirenje koristi se čaj od heljde.
A u kozmetici heljda se koristi u pripremanju maske, pilinga kao i obloga koje uklanjaju ekcem.

Malo istorije…

Heljda je ime je dobila po grčkoj reči fagus što u prevodu znači bukva, te reči pyros – pšenica. Njena domovina je centralna Azija gde se koristila još 6.000 pre nove ere i iz koje su je u Evropu preneli Saraceni u 15. veku. Francuzi heljdu nazivaju ”blé sarrasin” što u prevodu znači saracensko žito, a u Rusiji greča ili grčika što upućuje da su Grci preneli heljdu u te istočne krajeve u kojima se danas najviše uzgaja.
U našim krajevima heljda je viševekovno tradicionalno narodno jelo, a na našim prostorima zabeležen je najstariji uzgoj heljde u Evropi, još oko 4.000 p.n.e.
Nekada je, uz krompir, bila osnovna seljačka hrana, budući da je vrlo jednostavna za uzgoj jer uspeva na siromašnoj, jako pjeskovitoj zemlji s dosta vlage.