Sve češće se pominje ishrana presnom hranom kao moguć put izlečenja ili kao jedan od načina kako se može uspešno izvršiti detoksikacija organizma. Put odluke pojedinca da pokuša ili istraži ovakav način ishrane vodi preko hrpe sajtova, fejsubuk grupa, objavljenih knjiga autora koji se i sami tako hrane, zatim preko ličnih iskustava koje može da susretne po forumima ili pijačnim tezgama ako je raspoložen da pita ili da sazna.
Naposletku, ostajete sami u svojoj kuhinji sa (najčešće) gomilama voća i povrća (i gomilama pitanja i podpitanja) – upućeni na same sebe, hrabi i odvažni u svojoj odluci da probate da (valjda) učinite nešto dobro za same sebe. U početku, pokušaji da se napravi dobar smoothy budu iznenađujuće ukusni, ali često se desi da napravljeno i ne bude baš fenomenalno kako je trebalo da bude (ili kako je neko napisao u receptu). Tada stupaju na snagu dušebrižnici koji upozoravaju tog jeretika da “poznaju sestru kumine svastike koja je izgubila menstruaciju vrlo brzo pošto je počela da se hrani TOM presnom hranom”, zatim ga časte opaskama “eno ga tamo – pase”, a naravno dodaju i kap “energije” usputno dodajući kako oni nemaju baš toliko novca da bi se hranili zdravo.

Jedini način da se opstane duže od dva dana u rovu presne ishrane jeste system “u se i u svoje kljuse”, uporno i istrajno zobanje, žvakanje i gutanje svega što spretno ili nespretno napravite, dobro računanje svakako jer mahnitost u dobro opremljenoj radnji zdrave hrane – zbilja može da vam dođe, ako ne glave, ono novčanika sigurno i na kraju strpljivost kao vaša nova religija – jer dobrobiti ovakve ishrane ne dolaze baš za 72 sata.

Evo, na primer, moje veličanstvo Ja!

Mene je u sirovu ishranu uvela produženo loša životna faza u kojoj su se zdravstvene (a sve češće i mentalne) tegobe smenjivale. A kada sam uvidela da o svom (lošem) zdravlju najlepše ćaskam sa osobama koje su prebacile 60-tu (penzioneri i svi koji se tako osećaju su me najbolje razumeli), dok je meni punih 35, odlučila sam da u nizu promena, ishrana bude jedna od prvih koje ću istog trenutka da preduzmem.

Moj lični put je vodio preko knjiga Maje Volk “Sirova ishrana” i “Živa hrana”, a potom i drugih autora kao što je Ernst Ginter “Živeti bez bolesti” ili “Zdravi 100 godina” Radovan Ždrale. Ne mogu ni da nabrojim sve sajtove ili forume koji su me okupirali danima, kao ni klipove na youtube-u koji su mi na jedan praktičan način dočarali kao izgleda to pripremanje obroka i naravno podizali su mi moral onda kada mi je to bilo potrebno, mada je tih trenutaka bilo zaista malo.

U kompletnu sirovu ishranu skliznula sam lako, najjednostavnije jedne srede, prostom odlukom da to bude tako.
Odlaske na pijacu organizovala sam jednom do dva puta nedeljno i svoju dnevnu ishranu sam bazirala (a po preporukama) na kašastom soku (od oko 15 namirnica – voćki, povrćki, semenki, ulja) koji pripremam svako jutro u količini od 1,5 litar – i koji pijem čitavo jutro, a ponekad i uveče ako mi ostane, kao i na dve velike salate koje pojedem u toku dana. Kada kažem salate, mislim na miks najmanje deset vrsta povrća, sa sirovim semenkama i hladno ceđenim uljima.

Najevidentnija stvar koja se meni desila jeste nestanak tog strašnog, memljivog umora koji se razmestio po mom životu. Odjednom, ja sam se, kao posle nekog dugog puta, vratila sebi.
Naravno, ubrzano su se topile i masne naslage, što je uvek razlog za sreću!
Vratile su mi se moje želje, neki davnašnji snovi, vratio mi se polet i vera da moj jedan dan može da izgleda sunčano i nasmejano, baš kao na nekim fotografijama iz prošlosti.
Moje hipohondarske navike i misli istopile su se kao lanjski sneg i mada sam i dalje imala zdravstvene tegobe, one me nisu remetile na način kao što su to činile pre.
Problem s opstipacijom, takođe je nestao i sam taj osećaj lakoće bio je dovoljan da se ja osećam kao bolja verzija sebe.
Moja želja da promenim svoj život i sebe, započeta promenom ishrane – manifestuje se i dalje, svakim danom po malo.

Stvaran život i sirova ishrana

U mojoj kući se sirovo hranim samo i isključivo ja.
Ostatak mojih ukućana: četvoro dece, muž i pas – hrane se, da je tako nazovemo, tradicionalnom ishranom – koju pripremam – pa, ja!
Kao u nekom bizarnom filmu, dok sebi mućkam najbolje od prirode što mogu da zamislim (koprivu, spanać, zelene jabuke, limun, maline…) – mojoj obožavanoj deci spremam prženice. Ili uštipke.

I mada je osećaj griže savesti (sa varijacijama u million tema) moja omiljena disciplina, ja sam to ovako sebi rešila: možda neće da jedu (mada su uvek ponuđeni), ali barem će samim gledanjem u primer (a to ja sam ja J) koji se tako hrani i koji se zbog toga oseća bolje, zdravije i sretnije – u svojoj glavi imati opciju kojoj se mogu prikloniti kad tad.
Problem žudnje u kontektsu pripremanja “grešne” hrane, ja moram priznati, nemam.
Nemam nikakvu ni želju, ni potrebu da jedem hranu koja nije sirova. Probanje za mene obavlja moja 11-godišnja kćer i to čini naš kuvarski tandem potpuno operativnim.
Na pitanja “a kako misliš da pribaviš sebi vitamin B12” ne odgovaram jer se za sada time ne bavim. Po informacijama koje imam, rano je za deficit, a možda ga nikada neće ni biti. Ostale strahove – kao što su: strah od osteoporoze, strah od nedovoljno kalcijuma, čuveni srpski strah – živeti bez čvaraka itd. – ja u svojoj (inače bogatoj) bašti strahova – nemam!

Socijalni aspekt ovakve vrste ishrane morate da rešite sa sobom na način koji podrazumeva da vam nije neprijatno ako u kafani na Čuburi, gde ste nekoć pili dunju, sad pijete limunadu. Ili ako umesto karađorđeve sada jedete sprsku salatu i sladak kupus.

U Srbiji će uvek biti ljudi koji će vas gledati čudno. A na čudne poglede, ja odgovaram mojim super čudnim pogledom treće vrste koji deluje poput insekticida na jadni mravlji soj. Meni je prioritet da ja budem bolje i mene lično uopšte nije opteretio društveni aspekt ovdašnje mesno-masne brigade. Verovatno svako mora da nađe svoj lični put do oslobođenja, pa je u tom smislu i svako savetovanje jalovo.

Takođe, osećam ogromnu zahvalnost prema svim svojim prijateljicama i prema mojoj majci koje su, znajući koliko sam bila loše, pozdravile moj put u “neizvesno zeleno”. One me svakodnevno podražavaju ponekad kupujući retke namirnice koje tražim ili činijom salate na svom stolu kada znaju da dolazim. Neizmerno im hvala na blagonaklonom ćutanju bez pitanja i coktanja kada je u pitanju moja ishrana, na energiji koja od ove moje avanture ne pravi palanački teatar, na ljubavi i razumevanju koje mi je sada, u stvari, neophodno.

Pa, srećan put!

Ne znam da li ću ikada postati TV sirovnjak koji će svojim demostracijama pripremanja hrane pokušavati da preobrazi poštovane gledaoce. Ne znam ni da li ću ikada prirpemati tako vešto gurmanske sirove recepte koji su stasom, a i glasom veoma slični svojoj gurmanskoj nepresnoj sabraći. Iskreno, ne znam da li ću ikada sugerisati bilo kome da napravi ovakav jedan korak u svom životu. Čini mi se da je potreba za promenom zdrava jedino kada nikne u samom čoveku, slobodno i spontano (kao maslačak!).

Jedino verovanje koje bih volela da umem da pošaljem jeste da put promene – u kom god smeru krenuli – počinje u vama. I verujte mi, ja sam bila velemajstor očaja u teškoj kategoriji, ali izgleda da nikada ne možete biti dovoljno očajni da bi ste uništili magiju koju klice promene donose – kada je jednom posejete.

Piše: Slučajno domaćica