Tag

teme

Browsing

Leto nas otkriva. Ispod slojeva odeće pojavljuje se pravo stanje. Ništa što bi moglo biti izmenjeno instant korekcijama i nadogradnjama. To smo mi.
Ono što ostaje od nas iza svake zime, svakog proleća. Jesmo li bili dobri prema sebi – čime smo hranili svoje Telo i svoju Dušu….Podjednako je važno i šta smo jeli i šta smo čitali. I naravo, da li smo vežbali.
Upoznati sebe veliki je izazov. Leto nam ga nameće, jer na Sunce iznosimo sve svoje slabosti i šanse.
Zbog toga ne bi bilo loše sprovesti SWOT analizu na samom sebi. To je nešto što stari mudraci oduvek govore, ali se često nedovoljno primenjuje u praksi. Možda će najnoviji menadžerski sistemi uspeti da nametnu ovaj koncept na novi način. Upravljati samim sobom je velika stvar, a to ne možemo ukoliko sebe dobro ne upoznamo.

Jedna izreka kaže da je iskrenost prvo poglavlje u knjizi mudrosti.

Dakle, potrebno je realno sagledati naše izazove.

Predlažem SWOT analizu kao jednu od vrsta samoprocene:

  1. S(trenghts)Snage: Koje su moje snage, u čemu sam najbolja? Kada se to ispoljava? Šta drugi kažu o mojim snagama, šta me to čini jedinstvenom?
  2. W(eaknesses) Slabosti: Koje su moje lošije strane, u čemu sam slabija? Koje bi svoje osobine trebalo da promenim, kako bih živela kvalitetnije? Koje bi navike trebalo da steknem, jer ih ne posedujem? Šta drugi kažu o mojim slabijim stranama?
  3. O(pportunities)Prilike: Kakvi su trendovi u okruženju? Možemo li svoje snage uklopiti u njih? Da li bi trebalo da stenkem nova poznanstva koja će mi omogućiti bolje prilike za samorazvoj? Kakvo mi je okruženje potrebno da bi me podržalo u mojim namerama?
  4. T(hreats)Pretnje: Šta je to što može da ugrozi moje namere? Posedujem li dovoljno resursa da prevaziđem pretnje? Kako se moje slabosti odražavaju na njih?

Očigledno je da je potrebno sagledati unutrašnje (snage i slabosti) i spoljašnje (prilike i pretnje) kako bismo posedovali celokupnu sliku. Kada je reč o menjanju vlastitih navika u cilju željenih promena, potrebno je osvetliti i faktore okruženja. Ako želimo da izgledamo i osećamo se bolje, svakako je bitno i kakvi su ljudi koji nas okružuju.

Leto nas zaista, otkriva. Otkriva i kvalitet naših odnosa s drugima, jer i oni su naše ogledalo. Ako, kao Sartr, kažemo: „pakao, to su drugi“, potrebno je da se dobro u to ogledalo unesemo. Jer, tamo ćemo naći sopstvenu sliku. Onu koju je potrebno menjati.

Ljudi su kao vitraž prozori. Sijaju i blistaju kada je napolju sunce, ali, kada padne noć, njihova lepota se otkriva samo ako iznutra postoji svetlost.“ Elizabet Kibler – Ros

Gordana Medić – Simić
Prof. filosofije, NLP Business Practitioner, Life coach – clearing method

Na trećem Kongresu mira “Misterija ženstvenosti”, održanom početkom meseca u Beogradu, imala sam priliku da učim od dr Vladete Jerotića, dr Ridigera Dalkea, Pradipa Daruke, Vlade Ilića, Devi Rade Raget i mnogih drugih psihoterapeuta i ljudi koji se bave mestima susreta Duše i Tela.Sve je bilo u skladu sa motivom – podeliti svoja iskustva sa drugima, upoznati ih sa novim konceptima za prevazilaženje kolektivnih i individualnih trauma. Mogo sam naučila, htela da podelim s vama…

Tada nisam ni slutila da ćemo se uskoro ponovo naći usred jedne velike, kolektivne traume, satkane od mnoštva ličnih patnji i gubitaka. A, evo – voda nosi svašta, potapa identitet ljudi, njihovu imovinu, odlazi sve sa čim su se poistovećivali.

Preplavljeni osećanjima, jedni drugima prepričavamo, projektujemo dešavanja u budućnost, a tako raste strah, pronosi se panika, a negativna osećanja nas blokiraju.

“Rešenja su uvek na individualnom nivou” – sećam se reči jednog od predavača na Kongresu.

U ovakvim trenucima, trebalo bi da činimo šta možemo – da zavežemo, podignemo džak, odnesemo pomoć u prihvatni centar, ponudimo psihološku ili neku drugu pomoć.

U momentima velikih tragedija, budimo na strani sila konstrukcije, a ne destrukcije. Prvenstveno u domenu vlastitog reagovanja: prevaziđimo šok, pratimo samo informacije vezane za ono što je potrebno da znamo, zaštitimo sebe od prepričavanja I samozastrašivanja…

Ne razarajmo sebe i svoje bližnje negativnim osećanjima, pokrenimo se. Dobro je videti koliki su ljudi spontano krenuli da naporno rade kako bi svojim doprinosom nadvladali rušilački silu…To je odlika zdrave reakcije na problem, na pretnju.

Čovek postaje bespomoćniji ako sebe takvim smatra. Ipak, nismo bespomoćni. Naročito ako u svojim naporima imamo emotivnu podršku i dobru strategiju, da uspostavimo Celovitost Duše i Tela.

Voda će odneti šta nosi, mulj ćemo očistititi, a potrebno je, veoma, da čistimo i svoje traume. To je očima nevidljiva voda u nevidljivom mulju naše Psihe.

Ali, kao što piše u “Malom princu”:

“Čovek samo srcem dobro vidi. Važno je očima nevidljivo…”

“Nevidljivi” i “vidljivi” svet često se međusobno prepliću, a jedan odražava drugi. Upravo kao što Telo i Duša jedno drugo nose i podržavaju. Zato, kada Duša pati – pokrećemo Telo. Pomažemo drugima, pomažemo sebi…

Gordana Medić – Simić
Prof. filosofije, NLP Business Practitioner, Life coach – clearing method

Da li je neko znao da kiša pada samo iz oblaka debljih od 700 metara?! Kad prebaci na 701 metar, kiša počinje. A da ti oblaci imaju i svoja divovska imena koja niko normalan ne može da upamti i zovu se “nimbostratusi” i “kumulonimbusi”. Zvuči gotovo uvredljivo za naše osetljive uši. Takođe, neko veoma učen, uspeo je da izmeri da kišna kap pada kroz vazduh brzinom od čak 3 metra u sekundi. A verovatno istom prilikom, uspeo je da uporedi razne kišne kapi, pa je zaključio da najkrupnija moguća kišna kap ima prečnik od 7 milimetara, a najsitnija samo pola milimetra. Ima nečega pomalo šašavog u tom tako konkretnom bavljenju kišom. Mislim, zamislite samo te dane koje su naučnici provodili mereći prečnike kišnih kapi. ..Zvuči kao čista umetnost.

Čista romantika

A, u stvari, kiša i jeste jedna od najpopularnijih prirodnih pojava u umetničkim krugovima, za naučne nemamo toliko dokaza. Njena reputacija u filmovima, pesmama, atmosfera koja bi imala potpuno drugi ukus i boju da kiša nije rondala, pljuštala ili rominjala, fotografije pokisle dece, zaljubljenih ili nezaljubljenih parova, poljubaca, golih žena i dalekih predela… sve to, a i mnogo više od toga, uvećava važnost njene uloge u našim običnim životima.
Poklonite minut ovom spot koji se osvrće kišu u filmovima pod imenom “Tribute to Rain in Film”. O tome pričamo.

LINK DO SPOTA: Tribute to Rain in Film

Čekajući kišu

Čak i ako niste umetnička duša i nekako uspeva da vas omaši poetično-romantični uticaj kiše, onda vas možda animiraju njene mitske osobine i magijski obredi kojima je bila dozivana u minulim vekovima.
Taj ćudljivi slovenski bog gromovnik Perun koji kišu “daje” ili “uzima”, na najkonkretniji način remeteći život ljudi i osujećjući im planove vezane za hranu i tok života – nekada je imao prioritet nad svim ostalim Bogovima i svim ostalim verovanjima. Na potpuno različitim delovima planete (i Indijanci i ovi naši) ljudi su podnosili žrtve i pokušavali da se umile nekom svom Bogu moleći ga za koju kap kiše bez koje život kopni i nestaje u bukvalnom smislu.
Kada su na našim predelima ljudi primili hrišćanstvo, nisu u potpunosti odbacili kult boga Peruna, već su potom njegove moći pripisali Svetom Iliji.
Svi zamo za čuvene dodolske pesme o kojima smo nešto malo učili na časovima srpskog jezika još u osnovnoj školi. I negde kroz maglu, sećamo se dodola i obreda dozivanja kiše.
Isti takav obred postojao je i kod germanskih naroda, Slovena, Indijanaca, a postaojao je i u Africi. A temelji se na imitativnoj magiji koja se izvodi tako što se padanje kiše iz oblaka predstavlja prskanjem vode, a grmljavina udaranjem predmeta o posudu. U obredu su se koristile raznvrsne biljke i grančice određenog drveta za koje su ljudi verovali da ima magijsku moć. Naravno, koristila se i voda kako bi njenom upotrebom asocirali na kišu.

Srbijanske dodole

U našoj Srbiji, devojke koje su prizivale kišu bile su dodole. To su zapravo bile devojčice između osam i dvanaest godina, na pragu puberteta i nevine. U toku obreda bile su nage, a golo telo im se obmotavalo i prekrivalo raznim lišćem i cvećem. Na glavi dodola nosio se venac sačinjen od trava, žitarica, vinove loze i grančice hrasta koji je po indoevropskom verovanju drvo boga gromovnika. Na taj način devojčice su se potpuno preoblačile u bilje i postajale su deo prirode.
Dodola se kretala slobodno po selu zajedno sa devojkama koje je horski prate i pred svakim domaćinstvom obred se izvodio tako što ona peva stih po stih, a devojke uglas pripevavaju “oj dodo, oj dodole”. U toku pevanja, dodola igra i okreće se u krug, a nakon što otpeva pesmu, domaćica je poliva vodom.
Taj običaj prizivanja kiše napušten je polovinom XIX veka, dolaskom Turaka na Balkan. A razvijanjem društva u XX veku i masovnim migracijama ljudi iz sela u gradove, obred je gotovo išćezao.

Moderne dodole

Neki pamte da su se dodole ponovo prošetale pre dve godine centrom Niša. Taj događaj je bio ispraćen medijski iako nije bio posebno “organizovan”.
Po samom centru Niša, od Tvrđave, preko Obrenovićeve, pa do Kazanadžijskog sokačeta, prošetale su dodole, pevale su, igrale, a pratili su ih drugovi sa gitarama.
Ljudi su različito komentarisali, jedna žena je rekal da zna da su tako ranije devojke dozivale kišu, ali joj se ove savremen dodole baš sviđaju i zbog njih je ostala duže u gradu. Najinteresantnije je da su dodole uspele i da je sutradan kiša zaista i pala! O okupljanju dodola organizatorka Milica Vučković, učesnica, objasnila je da je putem Fejsbuka pozvala sve zainteresovane, verujući da se niko neće prijaviti. Ipak, čim je videla da se društvo okuplja, izašli su na ulicu. Drug s gitarom je dodao da su im njih dvojica s gitarama podrška, a da je puno devojaka bilo iz hora “Branko” iz muzičke škole i da su se svi vrlo brzo pronašli kao i da se dobro zabavljaju.

A vi, kako ste?

Najpraktičnijom stranom kiše bavimo se svi, bez obzira na senzibilitet. Svima nam je potreban kišobran, adekvatna obuća i razuman plan koji će vreme koje provodimo na ulici dok kiša pada svesti na minimum.
Poznato je da u danima velikih psiholoških tenzija kiša postaje “prokleta” isto onoliko koliko je bila “sveta” u vekovima pre.
Kada se planovi lepih događaja kao što su venčanja ili rođendani na otvorenom pomeraju ili otkažu zbog Njenog Veličanstva Kiše – svi se osećaju bespomoćno iznervirani, a naročito ukoliko je to prouzrokovalo i novčani gubitak.
Kada napokon operete prozore u kući ili auto, a kiša sutradan padne – imate osećaj kao da ste predmet neke nonšarlantne sprdnje.
Kada danima nosite kišobran jer su metorolozi najavili kišu, a onda ga napokon ostavite kod kuće jer kiše nema ni od korova, budite uvereni da ćete završiti mokri kao miš, ubeđeni da se oblak s kišom fiksirao samo iznad vaše glave kao u nekom smešnom crtaću.

A kako godine odmiču, pojavljivanje kiše se odražava i na vaše zdravlje, pa znate da će se vreme menjati zbog raznih bolova koji vam svojim sevanjem najavljuju padavine. Nije naročito prijatno, ali je zgodno i na kraju je i vrlo prirodno jer smo i mi deo činjenja Majke Prirode pa je povezanost podrazumevajuća.
U toj čitavoj ekipi vremenskih nepogoda – kiša je, osim u ekstremnim slučajevima, jedan prihvatljiv element koji svojim prisustvom značajno doprinosi doživljaju naših dana ili naših događaja.
Na primer, nije naučno dokazano, ali je sasvim evidentno, tuga se podnosi lakše i prirodnije ukoliko napolju ronda dosadna kiša bez namere da stane. Na tu temu je toliko umetnika zablistalo kada je reč o kišnoj temi.
Kada ste udavljeni u neraspoloženju, a zaglavljeni u idiličnom, sunčanom danu, okruženi magnolijama i zelenilom – praktično se ne rimujete sa stvarnošću i zbog toga se osećate još lošije, ako je to u tom trenutku uopšte moguće. Tada vam može pomoći aktiviranje sajta RainyMood, probajte.
U ovim aprilskim danima kada smo svi željni sunca i lepog vremena, kiša ili bog Perun lično, komplikuju nam organizaciju i remete lepotu neradnih dana i raspusta.
Ova priča o kiši nema “bogznakakav” zaključak jer je kiša tema večnija od svih nas. Odluka da je prihvatimo i prestanemo da joj se opiremo može da nam donese olakšanje.
Promena fokusa na biranje kišobrana ili šarenih gumenih čizmi, a biranje kabanica i da ne pominjemo…inspiriše na neki novi tekst i neku novu temu…što i nije loše jer napolju kiša ne prestaje da pada već dva dana…

LINK DO SPOTA: Singing In The Rain

PS. U duhu ove teme, obavezno pročitajte sjajan tekst:  KIŠOBRANOlje Broćić u rubrici “Vreme uživanja” časopisa VREME.

Napisala: Slučajno Domaćica

Telo pamti. To smo svi iskusili – svakog leta ukoliko negde plivamo, ne moramo tu veštinu da učimo ponovo. Isto je i s vožnjom bicikla, automobila i s mnogim drugim stvarima.
Naše telo ima fantastičnu sposobnost prilagođavanja i omogućava nam da osetimo i „upravljamo“ prostorom koji se ne završava tamo gde i površina naše kože. Na primer, kada vozimo auto, mi imamo „osećaj“ kuda i kako možemo ili ne možemo da „prođemo“. Upravo kao da smo „obukli“ nekoliko puta veće Telo i u njemu se dobro snalazimo.
Neka indijanska plemena, takođe, žive prema učenjima koja „doživljaj Sebe“ ne ograničavaju na naše fizičko Telo, već se taj osećaj preliva i na naše okruženje. Oni u Amazoniji možda ne voze auto, ali imaju svest o činjenici da smo svi povezani, i da je sudbina jednog povezana sa sudbinom svih…
Činjenica je da se i ćelije našeg tela ponašaju kao da to „znaju“ ( programirane su da rastu i razvijaju se, ali i da „umru“ kada za to dođe vreme, kako bi organizam opstao) a duboku međupovezanost odražavaju i „socijalne epidemije“ – kao što su moda, muzika i razni društveni pokreti…
Uzimajući ovo u obzir, učesnici konferencije psihologa na Harvardu, još 1990. godine zaključili su: „Ukoliko se Sopstvo proširi tako da uključi prirodni svet, ponašanje koje prouzrokuje uništavanje tog sveta biće doživljeno kao samodestruktivno.“
Zašto? Zato što bi tada čovek znao da je deo celine i da, ukoliko poseče šumu – i sam ostaje bez hlada, da nastaje erozija i da on sam ne može izbeći sudbinu ostalih živih bića.
Ukoliko bismo imali takav pristup, ljudi bi retko bacali smeće ispred vlastitog prozora, uvereni da to više nije „njihov prostor “. I više bismo mislili o tome kako i kuda idemo s našim Telima, čime ih hranimo i kako ih održavamo. „Naš“ prostor bi bio proširen van našeg stana, na zgradu, ulicu, grad, državu, kontinent – na celu planetu.
Jer , kao što kaže Anri Bergson :

„…ako je naše telo materija na koju se primenjuje naša svest, onda ono zauzima isti raspon kao naša svest. Uključuje sve što opažamo: prostire se sve do zvezda…“

Gordana Medić – Simić
Prof. filosofije, NLP Business Practitioner, Life coach – clearing method