Archive

April 2014

Browsing

Svako ima ličnu asocijaciju na svaki praznik. Ima nas džangrizavih koji ne slave baš ništa i preziru ove što slave. Ima nas urednih koji vrednuju svaki i svačiji datum, ni ne postavljajući pitanje o svrsi ili ideji. Praznici s religioznom konotacijom su uvek malo više okrenuti deci i novom životu, praznici s političkom konotacijom služe da se ne ide u školu i ne radi, rođendanski i porodični jubileji od nekih običnih dana prave spektakl i tako, odmotava se klupko života i posle nekog vremena u prazničnim danima skoro ritualno, virkamo u prašnjave kofere uspomena i sećamo se kakvi smo bili, upoređujemo s onim kakvi smo sad…To valjda znači da smo i malo omatorili.

Kako sam rasla u restriktivno doba kolektivnog identiteta, kada se znalo „ko slavi, šta i zašto“,  a „ko, falabogu, ne slavi“ – meni su danas i Božić i Uskrs natopljeni izraženim ukusom nostalgije i uspomena na minule dane i ljude kojih odavno više nema. Gledajući svoju decu, ne mogu da se ne zapitam kako će njima to izgledati kada oni budu odrasli ljudi. Jesam li uspela da im donesem sigurnost i izvesnost da se određeni dani u godini ponavljaju uvek, bez obzira na sve, bez obzira na promene, na ljutnje, na nemilosrdan tok. Danas smo slobodni da slavimo sve po svom ukusu i da to činimo na tradicionalan, klasičan ili alternativan način. I pitam se da li nas ta beskrajna sloboda u moru izbora čini manje adekvatnim za uspomene. Bilo je neke posebne čari u tim tihim, nedozvoljenim slavljima onih godina i svašta mogu danas da izmislim svojoj deci, ali taj divan osećaj porodične neposlušnosti, nemoguće je organizovati.

Prošle su godine i godine kada sam shvatila simboliku Uskrsa. U moje doba, jaja su se farbala u lukovini, zavijena u iseckane najlon čarape i s travkama i biljčicama iz našeg dvorišta. I farbala ih je baka, a ne ja ili bilo ko od dece. Naša kreativnost bila je usmerena eventualno na bojice i papir. Niko nije smeo jaje ni da pipne, ni pre, ni posle Velikog petka, a zamislite, to nam niko nikada nije ni rekao.

O pojavljivanju malih slatkih zečeva na uskršnje praznike da ni ne govorim. Kod nas u kući nije bilo priče o zecu i tek jedan kasni odlazak u inostranstvo, kada više i nisam bila dete, doneo je zeca i njegova šarena jaja u moju tihu, nedozovoljenu bajku i prilično me zbunjivao svojom pojavom. Otkud baš zec sad tu…

Danas svako dete zna da čestita Uskrs i da učestvuje u kratkom, ritualnom dijalogu kojim svaki razgovor na dan Uskrsa započinje. Kada sam ja bila mala, tako nešto „se nije smelo“ i mi smo u kući, među sigurnim zidinama, pominjali Hristov vaskrs. Ali čim bi rodbina počela da se okuplja za ručak, bilo je naznačeno dovoljno jasno da niko od dece nikada nije postavio pitanje „a zašto“, da se u društvu ne govori „Hristos Vaskrs“ jer je to aposlutno neprikladno. Nikada i ni pod kojim uslovima. Nego se lepo kaže „Uskrs Jupi“. A onaj drugi brat ili stric uredno će ti odgovoriti „Jupi Uskrs“ i to je to.

Kao i sve stvari u detinjstvu, to je za mene bila neprikosnovena istina koja je, verovala sam i bila sam u to ubeđena, bila i deo istine svih drugih porodica. Pa, svi govore „Jupi“ za Uskrs. Mislim, zar ne?
Kada su društvene stege popustile i kada su ljudi počeli da se vraćaju tradicionalnim praznicima i običajima, ja sam doživela kulturološki šok. Pa niko i baš nigde ne govori „Jupi Uskrs“!

A moj Uskrs će uvek, zbog te dosledne, porodične neposlušnosti biti pomalo i smešan i neobičan. A, zbog toga, u moje uši se nikada nisu prirodno smestile rečenice „Hristos Vaskrs – Vaistinu Vaskrs“ i verovatno ću se na njih navikavati dok postojim.
Uživajte na današnji dan! Jupi Uskrs!

Da li je neko znao da kiša pada samo iz oblaka debljih od 700 metara?! Kad prebaci na 701 metar, kiša počinje. A da ti oblaci imaju i svoja divovska imena koja niko normalan ne može da upamti i zovu se “nimbostratusi” i “kumulonimbusi”. Zvuči gotovo uvredljivo za naše osetljive uši. Takođe, neko veoma učen, uspeo je da izmeri da kišna kap pada kroz vazduh brzinom od čak 3 metra u sekundi. A verovatno istom prilikom, uspeo je da uporedi razne kišne kapi, pa je zaključio da najkrupnija moguća kišna kap ima prečnik od 7 milimetara, a najsitnija samo pola milimetra. Ima nečega pomalo šašavog u tom tako konkretnom bavljenju kišom. Mislim, zamislite samo te dane koje su naučnici provodili mereći prečnike kišnih kapi. ..Zvuči kao čista umetnost.

Čista romantika

A, u stvari, kiša i jeste jedna od najpopularnijih prirodnih pojava u umetničkim krugovima, za naučne nemamo toliko dokaza. Njena reputacija u filmovima, pesmama, atmosfera koja bi imala potpuno drugi ukus i boju da kiša nije rondala, pljuštala ili rominjala, fotografije pokisle dece, zaljubljenih ili nezaljubljenih parova, poljubaca, golih žena i dalekih predela… sve to, a i mnogo više od toga, uvećava važnost njene uloge u našim običnim životima.
Poklonite minut ovom spot koji se osvrće kišu u filmovima pod imenom “Tribute to Rain in Film”. O tome pričamo.

LINK DO SPOTA: Tribute to Rain in Film

Čekajući kišu

Čak i ako niste umetnička duša i nekako uspeva da vas omaši poetično-romantični uticaj kiše, onda vas možda animiraju njene mitske osobine i magijski obredi kojima je bila dozivana u minulim vekovima.
Taj ćudljivi slovenski bog gromovnik Perun koji kišu “daje” ili “uzima”, na najkonkretniji način remeteći život ljudi i osujećjući im planove vezane za hranu i tok života – nekada je imao prioritet nad svim ostalim Bogovima i svim ostalim verovanjima. Na potpuno različitim delovima planete (i Indijanci i ovi naši) ljudi su podnosili žrtve i pokušavali da se umile nekom svom Bogu moleći ga za koju kap kiše bez koje život kopni i nestaje u bukvalnom smislu.
Kada su na našim predelima ljudi primili hrišćanstvo, nisu u potpunosti odbacili kult boga Peruna, već su potom njegove moći pripisali Svetom Iliji.
Svi zamo za čuvene dodolske pesme o kojima smo nešto malo učili na časovima srpskog jezika još u osnovnoj školi. I negde kroz maglu, sećamo se dodola i obreda dozivanja kiše.
Isti takav obred postojao je i kod germanskih naroda, Slovena, Indijanaca, a postaojao je i u Africi. A temelji se na imitativnoj magiji koja se izvodi tako što se padanje kiše iz oblaka predstavlja prskanjem vode, a grmljavina udaranjem predmeta o posudu. U obredu su se koristile raznvrsne biljke i grančice određenog drveta za koje su ljudi verovali da ima magijsku moć. Naravno, koristila se i voda kako bi njenom upotrebom asocirali na kišu.

Srbijanske dodole

U našoj Srbiji, devojke koje su prizivale kišu bile su dodole. To su zapravo bile devojčice između osam i dvanaest godina, na pragu puberteta i nevine. U toku obreda bile su nage, a golo telo im se obmotavalo i prekrivalo raznim lišćem i cvećem. Na glavi dodola nosio se venac sačinjen od trava, žitarica, vinove loze i grančice hrasta koji je po indoevropskom verovanju drvo boga gromovnika. Na taj način devojčice su se potpuno preoblačile u bilje i postajale su deo prirode.
Dodola se kretala slobodno po selu zajedno sa devojkama koje je horski prate i pred svakim domaćinstvom obred se izvodio tako što ona peva stih po stih, a devojke uglas pripevavaju “oj dodo, oj dodole”. U toku pevanja, dodola igra i okreće se u krug, a nakon što otpeva pesmu, domaćica je poliva vodom.
Taj običaj prizivanja kiše napušten je polovinom XIX veka, dolaskom Turaka na Balkan. A razvijanjem društva u XX veku i masovnim migracijama ljudi iz sela u gradove, obred je gotovo išćezao.

Moderne dodole

Neki pamte da su se dodole ponovo prošetale pre dve godine centrom Niša. Taj događaj je bio ispraćen medijski iako nije bio posebno “organizovan”.
Po samom centru Niša, od Tvrđave, preko Obrenovićeve, pa do Kazanadžijskog sokačeta, prošetale su dodole, pevale su, igrale, a pratili su ih drugovi sa gitarama.
Ljudi su različito komentarisali, jedna žena je rekal da zna da su tako ranije devojke dozivale kišu, ali joj se ove savremen dodole baš sviđaju i zbog njih je ostala duže u gradu. Najinteresantnije je da su dodole uspele i da je sutradan kiša zaista i pala! O okupljanju dodola organizatorka Milica Vučković, učesnica, objasnila je da je putem Fejsbuka pozvala sve zainteresovane, verujući da se niko neće prijaviti. Ipak, čim je videla da se društvo okuplja, izašli su na ulicu. Drug s gitarom je dodao da su im njih dvojica s gitarama podrška, a da je puno devojaka bilo iz hora “Branko” iz muzičke škole i da su se svi vrlo brzo pronašli kao i da se dobro zabavljaju.

A vi, kako ste?

Najpraktičnijom stranom kiše bavimo se svi, bez obzira na senzibilitet. Svima nam je potreban kišobran, adekvatna obuća i razuman plan koji će vreme koje provodimo na ulici dok kiša pada svesti na minimum.
Poznato je da u danima velikih psiholoških tenzija kiša postaje “prokleta” isto onoliko koliko je bila “sveta” u vekovima pre.
Kada se planovi lepih događaja kao što su venčanja ili rođendani na otvorenom pomeraju ili otkažu zbog Njenog Veličanstva Kiše – svi se osećaju bespomoćno iznervirani, a naročito ukoliko je to prouzrokovalo i novčani gubitak.
Kada napokon operete prozore u kući ili auto, a kiša sutradan padne – imate osećaj kao da ste predmet neke nonšarlantne sprdnje.
Kada danima nosite kišobran jer su metorolozi najavili kišu, a onda ga napokon ostavite kod kuće jer kiše nema ni od korova, budite uvereni da ćete završiti mokri kao miš, ubeđeni da se oblak s kišom fiksirao samo iznad vaše glave kao u nekom smešnom crtaću.

A kako godine odmiču, pojavljivanje kiše se odražava i na vaše zdravlje, pa znate da će se vreme menjati zbog raznih bolova koji vam svojim sevanjem najavljuju padavine. Nije naročito prijatno, ali je zgodno i na kraju je i vrlo prirodno jer smo i mi deo činjenja Majke Prirode pa je povezanost podrazumevajuća.
U toj čitavoj ekipi vremenskih nepogoda – kiša je, osim u ekstremnim slučajevima, jedan prihvatljiv element koji svojim prisustvom značajno doprinosi doživljaju naših dana ili naših događaja.
Na primer, nije naučno dokazano, ali je sasvim evidentno, tuga se podnosi lakše i prirodnije ukoliko napolju ronda dosadna kiša bez namere da stane. Na tu temu je toliko umetnika zablistalo kada je reč o kišnoj temi.
Kada ste udavljeni u neraspoloženju, a zaglavljeni u idiličnom, sunčanom danu, okruženi magnolijama i zelenilom – praktično se ne rimujete sa stvarnošću i zbog toga se osećate još lošije, ako je to u tom trenutku uopšte moguće. Tada vam može pomoći aktiviranje sajta RainyMood, probajte.
U ovim aprilskim danima kada smo svi željni sunca i lepog vremena, kiša ili bog Perun lično, komplikuju nam organizaciju i remete lepotu neradnih dana i raspusta.
Ova priča o kiši nema “bogznakakav” zaključak jer je kiša tema večnija od svih nas. Odluka da je prihvatimo i prestanemo da joj se opiremo može da nam donese olakšanje.
Promena fokusa na biranje kišobrana ili šarenih gumenih čizmi, a biranje kabanica i da ne pominjemo…inspiriše na neki novi tekst i neku novu temu…što i nije loše jer napolju kiša ne prestaje da pada već dva dana…

LINK DO SPOTA: Singing In The Rain

PS. U duhu ove teme, obavezno pročitajte sjajan tekst:  KIŠOBRANOlje Broćić u rubrici “Vreme uživanja” časopisa VREME.

Napisala: Slučajno Domaćica

Telo pamti. To smo svi iskusili – svakog leta ukoliko negde plivamo, ne moramo tu veštinu da učimo ponovo. Isto je i s vožnjom bicikla, automobila i s mnogim drugim stvarima.
Naše telo ima fantastičnu sposobnost prilagođavanja i omogućava nam da osetimo i „upravljamo“ prostorom koji se ne završava tamo gde i površina naše kože. Na primer, kada vozimo auto, mi imamo „osećaj“ kuda i kako možemo ili ne možemo da „prođemo“. Upravo kao da smo „obukli“ nekoliko puta veće Telo i u njemu se dobro snalazimo.
Neka indijanska plemena, takođe, žive prema učenjima koja „doživljaj Sebe“ ne ograničavaju na naše fizičko Telo, već se taj osećaj preliva i na naše okruženje. Oni u Amazoniji možda ne voze auto, ali imaju svest o činjenici da smo svi povezani, i da je sudbina jednog povezana sa sudbinom svih…
Činjenica je da se i ćelije našeg tela ponašaju kao da to „znaju“ ( programirane su da rastu i razvijaju se, ali i da „umru“ kada za to dođe vreme, kako bi organizam opstao) a duboku međupovezanost odražavaju i „socijalne epidemije“ – kao što su moda, muzika i razni društveni pokreti…
Uzimajući ovo u obzir, učesnici konferencije psihologa na Harvardu, još 1990. godine zaključili su: „Ukoliko se Sopstvo proširi tako da uključi prirodni svet, ponašanje koje prouzrokuje uništavanje tog sveta biće doživljeno kao samodestruktivno.“
Zašto? Zato što bi tada čovek znao da je deo celine i da, ukoliko poseče šumu – i sam ostaje bez hlada, da nastaje erozija i da on sam ne može izbeći sudbinu ostalih živih bića.
Ukoliko bismo imali takav pristup, ljudi bi retko bacali smeće ispred vlastitog prozora, uvereni da to više nije „njihov prostor “. I više bismo mislili o tome kako i kuda idemo s našim Telima, čime ih hranimo i kako ih održavamo. „Naš“ prostor bi bio proširen van našeg stana, na zgradu, ulicu, grad, državu, kontinent – na celu planetu.
Jer , kao što kaže Anri Bergson :

„…ako je naše telo materija na koju se primenjuje naša svest, onda ono zauzima isti raspon kao naša svest. Uključuje sve što opažamo: prostire se sve do zvezda…“

Gordana Medić – Simić
Prof. filosofije, NLP Business Practitioner, Life coach – clearing method

Jedini prostor koji trajno nastanjujemo, bez obzira na promene mesta boravka, jeste – naše Telo. Svuda ga sa sobom nosimo. Na njemu se vide sva naša duševna stanja; bezvoljnost, poletnost ili snaga…
Onaj koji ume da gleda – on vidi. Nailaze na to i lekari – na povređene Duše koje im dolaze žaleći se na bolove u svom Telu.
Reč je o simptomima koje medicina naziva „psihosomatskim“. Ova složenica dolazi od dve reči – „psihe“ – što označava „dušu“ i „soma“ što označava telo. Karakteristika psihosomatskih problema jeste u tome da je „duša“ ta koja uzrokuje ili održava problem.

U ovakvim stanjima Telo oseća bolove, baš kao i u organskim. Međutim, ljudi koji pate od depresije, anksioznosti ili uporne glavobolje često se suzdržavaju da potraže pomoć jer smatraju da su, na neki način, sami „krivi“ za svoje patnje. Ili, smatraju da im niko neće verovati kroz šta prolaze jer su svi medicinski nalazi uredni.
Napetost, nesanica, strahovi, osećaj krivice i griže savesti često iniciraju telesne tegobe. Neretko su pravi uzroci ovakvih simptoma veoma specifični i teško uhvatljivi, i zbog toga je potrebno kombinovati terapiju Duše i Tela.

Hipnoterapeut Brajan Roet tvrdi da „ veza između uma i tela igra ključnu ulogu u velikom broju oboljenja“. I dodaje – da, „ako smo svesni te činjenice i ne stidimo se prihvatiti je, onda se nalazimo na najboljem putu ka ozdravljenju“.

Dobar način da to ostvarimo jeste da očistimo svoj Duh od svih zaostalih, a štetnih sadržaja, i da zaista nastanimo svoje Telo – Ovde i Sada.

Gordana Medić – Simić,
Prof. filosofije, NLP Business Practitioner, Life coach – clearing method