Archive

March 2014

Browsing

Ako ovih dana osećate teskobu usled nekog neobjašnjivog pritiska, to može biti i zbog gužve na kalendaru.

Naime, ako se čak i umereno šetkate po vilajetima Interneta, sigurno je do vas dolepršala informacija da je juče bio Svetski dan sreće, kao i Nacionalni dan borbe protiv raka dojke, zatim Svetski dan bez mesa, a počelo je i Njegovo Veličanstvo Proleće. Dakle, jedan vrlo ozbiljan datum s kravatom i aktn tašnom, pomalo ošašavljen zbog oficijelnog nivoa sreće koji mu pripada sledom zvaničnih okolnosti.

Današnji dan je UNESCO proglasio Svetskim danom poezije, takođe ovo je Dan šuma i drveća, ali je i Dan kojim se obeležava Daunov Sindrom. Iako i ovaj dan nosi ponosito nekoliko titula, nije toliko uštogljen, ali je opet sasvim dovoljno važan.
Sutra je, ako niste znali – Svetski dan vode. A možda je i rođendan nekome ko vam je važan.
I svako sledeće sutra ima svoje zvanje i značenje. Kako lično, tako i opšte.

Ta kolektivna svesnost koja je nam se uselila na kalendare, prilično već krcate rođendanima, godišnjicama, ličnim jubilejima i parastosima, s jedne strane nam pomaže da pripadamo tom čuvenom „mi“ – kada svi zajedno nešto obeležavamo ili svi zajedno na nešto mislimo – a s druge strane nas napada i opterećuje dodatnim neophodnim „korektnim“ obrazcima.
U opštoj pomami da namirimo sve probleme društva pažnjom i svesnošću na elementarnom nivou, ne znamo tačno kad, ali ima tome dvadesetak i kusur godina – počelo se sa imenovanjem dana i nedelja. Pritome, ne mislimo na dane inspirisane određenim političko-istorijskim ili religijskim kontekstom.
Ovom prilikom govorimo o datumima koji nose neke titule kao što su : Dan pešačkih prelaza, Dan ptica selica, Dan pasa vodiča ili Nedelja laboratorijskih životinja. Tu je i Svetski dan borbe protiv Koka-kole, Dan ženskog razoružanja, Dan za mir i molitvu. Osim Dana šuma, imamo i Dan prašuma, a imamo i Dan slavljenja on-lline života (OneWebDay) kao i Dan šišmiša.
Ukoliko bacite pogled na internacionalne kalendare, bićete iznenađeni – svaki dan ima jedan, a poneki i nekoliko razloga zašto je važan, drukčiji i zapravo – praznik.

Neki će vam zvučati kao potpuno blesavljenje, drugi će vas istinski podsetiti na neki lični aspekt (to im je valjda i bazično funkcija). Pitaćete se da li se to čestita ili je obeležavanje samo izraz kojim se suptilno odrađuje društvena obaveza, bez posvećenosti i fokusa.
Kako se stvari na našoj planeti usložnjavaju svakoga dana još malo više, postoji stanovita opasnost da će ta neka apstraktna komisija u Ujedinjenim Nacijama ili UNESCO jednog trenutka osetiti da je kalendar jednostavno – prepunjen. Nema više mesta! Svaki dan će s ponosom biti dan nekoliko važnih pojmova ili stvari, ako tome pridodamo i ostale praznike, prostora će ponestati.
Kao što se vidi i na današnjem primeru, nije lako istovremeno obeležavati Dan šume i drveća i Dan Daunovog Sindroma. Mada se kreativno i putem asocijacija – uvek može povezati sve sa svačim.
Možda je upravo to i pedagoška ideja vodilja ljudima koji izmišljaju internacionalne i nacionalne važne datume. Pokušaj da se protrese ustaljeni misaoni tok prosečnog stanovnika koji sluša radio, gleda televiziju ili visi na Internetu.

Tako nešto (nešto baš dobro, u stvari) desilo se i sa pesmom Pharrell Williams „Happy“ – koja je ostala prava himna dobrog raspoloženja i Međunarodnog dana sreće, a zapravo je snimljena za potrebe filma „Grozan ja 2“ (“Despicable Me 2”). Williams je za ovu pesmu napravo neobičan, interaktivni spot koji traje čak 24h i u kome učestvuju prolaznici, plesači, glumci… Spot počinje sa snimkom Pharrella koji tapše i šeta parkingom i tržnim centrom, a pridružuju mu se prolaznici i posmatrači, nastavljajući pesmu i šetnju po Holivudskom bulevaru slavnih, vozeći se kolima ili džogirajući. Iako pesma traje 4 minuta, emitovana je 360 puta za redom, za vreme trajanja spota.

Inspirisani Williamsom, usledio je odgovor – ljudi širom sveta snimili su svoju verziju interaktivnog spota s njegovom pesmom slaveći ples i pesmu kao jednostavan jezik sreće koji svi govorimo. A UN su dobili savršenu himnu za svoj 20.mart, bez da su o tome i maštali. Pogledajte neke od gradova koji su dali svoj doprinos, a među njima je i Beograd.

TAHITI

BUDIMPEŠTA

AMSTERDAM

LONDON

MOSKVA

RIM

BEČ

BEOGRAD

Ako se ovako nastavi i svaki dan polako, shodno temi, dobije svoju himnu, svoju umetnost, svoju posebnu notu zbog koje će nam biti mio&drag, polako, kroz tridesetak godina, živećemo u izmišljenom oblaku ljubavi i ritma slaveći i Dan zebre i Dan hlebnih mrvica.
A sede glave iz komisije očinski će nas posmatrati, zadovoljni što su uz pomoć tako jedne jednostavne alatke, kao što je kalendar – od nas napraviti srećne ljude i zelenu planetu. E sad ako im to nije bio cilj…, šta je drugo?

Piše: Slučajno domaćica

Čuvenom Miltonu Eriksonu, hipnoterapeutu, jednog dana je došao vidno uznemiren klijent. Pretrpeo je veliki stres na poslu i izgledao je potpuno slomljeno, beznadežno. Ramena su mu bila spuštena, a celo telo pognuto, kao da nosi nevidljivi teret. Erikson mu je rekao da ne može odmah da ga primi na sesiju.

Predložio je ovom poslovnom čoveku, da se, dok čeka na sesiju, prošeta oko bloka gde se nalazi ordinacija i da dođe za dvadesetak minuta. Klijent je bio iznenađen neobičnim zadatkom koji je dobio od svog terapeuta: Bilo je potrebno da izbroji tačan broj antena na krovovima bloka zgrada koji je trebalo da obiđe!

Kada je prošlo dvadeset minuta, Erikson je primio klijenta na sesiju. Pred njime je sada stajao isti čovek, ali u mnogo boljem stanju. Već je razmišljao o rešenjima problema u kojima se našao…

U čemu je tajna ? U antenama, naravno. Kao što je uznemiren duh povukao telo u grč, tako je uzdignuto telo podiglo duh u zdravije stanje. Čovek koji korača uspravljene glave ne može se dugo osećati loše – pokrenuti su procesi u telu koji utiču i na stanje duha. Milton Erikson je to dobro znao. Sada znate i vi. Osvestite telo. Neka telo povede duh.

Dakle –„uspravite se, kao da želite da porastete…“

Gordana Medić – Simić, prof. filosofije
life coach

Mi patuljci na ovom delu planete prilično smo sentimentalni prema događajima, prizorima i situacijama koje nas vraćaju u bezbrižne dane našeg detinjstva. A čuveni “OsmiMart” svakako je pripadao pazlu “moja srećna porodica” – na čijem se jednom tasu nalazio autoritativni otac koji je vozio keca, a na drugom bolećiva i nežna majka, večito romantična i večito uredna u beloj košuljici i tamnom puloveru. Izvolite u povorku, vi pomenuti, ovog tmurnog dana, da prošetamo po sećanju…
Neka izvole da se pridruže i sve one punoletne žene koje su tih dana bile na vetrometini ničim zaslužene pažnje. Nesigurno zahvaljivanje, skretanje pogleda pod presom nezgrapnog komplimenta, sklanjanje kose iza uha u nedostatku jačeg odbrambenog sistema, obavezni ručak u kolektivu s nadređenima (pomalo neprimerene šale, ali nema veze), rumeni obrazi i “ipak bih morala da krenem kući”, parada muško-ženske predstave pred decom kada smetena majka prima u ruke od muža šaljivdžije polu – uvele karanfile i baš divno zapakovanu – peglu, recimo… Izvolite, izvolite…

U ovoj sentimentalnoj povorci ne smemo zanemariti ni naše divne učiteljice. Razumne, odgovorne žene s razumnim, odgovornim imidžom, napadnute od horde zahvalnih roditelja s isto tako zahvalnom decom.  Njihove slabašne ruke bi dovukle kući neverovatan teret zavijen u svetlucave papire i mašne. I samo one znaju šta se sve krilo svih tih godina u tim poklonima koji su im pripali samo zbog toga što su pripadnice tog određenog pola. Neophodne su nam u ovoj šetnji, molim vas…

A bake? Sećate se one podrazumevajuće tišina koja ne ceni „OsmiMart“, ali vam nikada neće oprostiti ukoliko zaboravite da čestitate. Makar telefonom. Njima „OsmiMart“ nije potreban i njegova poenta nije jasna, ali se sa setom i nekim stamenim samopoštovanjem sećaju izleta u firmi koji je uvek organizovan tom prilikom kada je bilo „zaista božanstveno“, tako nešto se danas ne može više doživeti. S blagošću uzimaju u ruke nespretne čestitke koje se rasapadaju s prvim dodirom i vole ta osmomartovska umetničarenja koja potom čuvaju, na tako sigurnim mestima, da i same zaborave gde su ih stavile. Izvolite, drage bake….

Ko nam još nedostaje? Sestre s fasciklama i knjigama, neurednih frizura i u decackom fazonu, večito zaljubljene u nedostižnog i poluizmišljenog frajera (sutra će te sestre postati neudate tetke koje obožavaju svoje sestriće neprepričljivo raskošnom ljubavlju svojstvene tetkama-usedelicama).
Zatim komšinica grlenog smeha od koga zvoni čitava zgrada kada šmugne kroz ulaz. Njena lepršava suknje i zanosni dekolte. Njena dva sina, uvek čista i pristojna i svakako muž koji je vara na očigled celog kraja, a ona to nosi tako  nonšarlantno, kao da je u pitanju običan nazeb od koga se tek malčice kija (a ne rastače srce). I ona nek priđe…

Kasirka, apotekarka, trafičarka – fiksna mesta naših života, žene u identitetu uniforme za koje ne možemo da verujemo da postoje i kada se presvuku i odu s dužnosti. I one neka se priključe…
Svi zajedno, sa saksijama afričke ljubičice u rukama, zarobljeni smo zanavek na fotografiji iz prošlosti koja je svedok da smo nekada živeli jedan lep i uredan život. Znalo se ko, kada i zašto praznuje. Znalo se ko je žena, a ko devojka (a ne ko danas). I kojoj ženi se sme reći „ti“, a kojoj se to nikako ne sme reći, iako nije još zavladao trend „gospođa“…

Raspakujte Osmi Mart

Uprkos tom jednom opštem redu, koga smo se setili čitajući ove redove, koji nam je takođe drag na jedan intiman način, malo je tih pomenutih žena tačno znalo u čemu je stvar sa tim „OsmimMartom“. Jeli to napadna feministička priča? Ili je to taj jedan jedini dan koji je moj, a svim ostalim danima ja rmbačim, a niko hvala da mi kaže? Ili je to opet neka prazna politička zavrzlama, neznamtačno…?

Čestitanje „OsmogMarta“ u vihoru vremena izgubilo je autentičnost i smisao zbog koga se taj datum izdvojio od svih ostalih. Nizanjem asocijacija kroz generacije, nekako se od hrabrih hordi protestantkinja koje su baš na taj datum izvojevale važne stavke koje su im olakšale život – skliznulo u karanfile, nove pegle ili kolektivni ručak. I malecki sram kada nam neko čestita taj praznik.

A zapravo reč je o jednoj dramatičnoj promeni u društvu koja se (kao i svaka druga promena) razvlačila decenijama i generacijama, sporo i veoma lenjo. U početku je delovalo apsolutno suludo uopšte ideja da se ženama za isti rad daje ista količina novca kao muškarcima. Delovalo je sumanuto da im se omogući skraćeno radno vreme kada su u drugom stanju i kada kod kuće imaju bebu. Uopšte nije prihvaćen s odobravanjem zahtev za boljim uslovima na radu za žene koje su radile industrijske poslove. Želja osoba ženskog pola da ravnopravno učestvuje u biranju vlasti glasanjem, bila je dočekana s podsmehom.

Uporno i sve snažnije, žene širom sveta su baš na taj čuveni datum ustajale i paradirale u velikim gradovima, bile su tučene, proterivane, rugale su im se čak i druge žene.
Veoma nepoetično dolazile su do neznatnih promena, kroz prljavštinu, krv i znoj.
Poenta je da smo od jednog veoma teškog civilizacijskog trenutka, sopstvenim koracima stigle do tačke kada se „OsmiMart“ ženama čestita i od njega se pravi vašar patetike.
Uživajući u sećanjima detinjstva, svako od nas doprineo je da težina i ozbiljnost  autentičnog datuma polako nestaje i ispari.

Možemo reći da je pravo civilizacijsko čudo kako nam je pošlo za rukom da na mestu nečeg toliko duboko nepravednog i mučeničkog, danas mi, uz osmeh na licu, jedemo krempitu gledajući u svoju ružu u celofanu.
Piše: Slučajno domaćica